Zdravko Šotra: Nikad neću zaboraviti hercegovačke čardake !

Slavni srpski reditelj, autor kultnih TV serija i filmova, priča o svojim hercegovačkim korenima, počecima na RTS-u, druženjima u “Maderi”, Crvenoj Zvezdi….

gl-sotra-555

 

Izvor: Gloria.rs
Piše: Boris Jakić   Foto: Vidoje Manojlović i privatni album

Reditelj Zdravka Šotru (81) može da bude ponosan na ono što je uradio do sada. Učino je više nego što bi mnogi da imaju tri života na raspolaganju. Živeo je uzbudljivo. Družio se s najpopularnijim muškarcima i najlepšim ženama. Bio omiljen u svakom društvu. Ali sve je radio s merom i ni u čemu nije preterivao, što mu je omogućilo da u devetu deceniju zakorači uspravan kao bandera. Autor kultnih serija TV Beograd “Više od igre”, “Priče iz majstorske radionice” i “Ranjeni orao” delove svog života i sećanja na neke bitne ljude podelio je s publikom u nedavno objavljenoj autobiografskoj knjizi “Držeći se za vazduh”.

Prve slike o svetu sticao je u krševitoj Hercegovini. Rođen je u Dubravama, oblasti između Stoca, Čapljine i Mostara. Bio je sedmo dete Mare i Đorđa Šotre.

– U Dubravama je Trijebanja, u njemu selo Kozice, u Kozicama mahala Dudovine, a tamo naša dva čardaka. Gornji i donji. U prizemlju gornjeg čaradaka kuvalo se i obedovalo. Spavali smo svi zajedno u jednoj sobi na gornjem boju. Roditelji u krevetu, deca na podu. Donji čardak je bio malo niže u nevelikom dvorištu. U prizemlju je đedo držao dućan. Sećam se da mi je brat Žarko tepao “pipeni, lipeni”. Kao najmlađi, bio sam od svih mažen. To je bilo dragoceno, jer kad sam u dvanaestoj zauvek otišao od kuće, dugo sam čekao na bilo kakvu nežnost.

Pronicljiv i inteligentan, Zdravkov otac je među prvima shvatio kakvo zlo očekuje Srbe u Hercegovini. Uoči Drugog svetskog rata spakovao je porodicu na kamion i preko Crne Gore je doveo u Lipljan na Kosovu. Tamo su nekako preživeli veliki rat, za razliku od delova familije koja je ostala u Hercegovini. Završetak rata označio je početak maštanja o lepšem životu. U decembru 1945. krenuo je sa sestrom Milevom u Kulu. Na putu do Bačke prvi put je video Beograd. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Sotra_010

Držeći se za vazduh: Nedavno je izdavačka kuća “Vukotić media” objavila Šotrinu autobiografiju

– Prvog januara 1946. slikali smo se ispred hotela “Balkan”. Nosio sam grombi kaput koji mi je pre rata donela baba Savica. Kako sam izrastao, rukavi su mi produženi sa drugim materijalom. U Kuli sam se kratko zadržao. Već tada sam bio zaokupljen silnom željom da se dočepam Beograda. Stvar je ubrzao brat Ljubo koji je javio da je tamo. Smestio se sa suprugom Verom i bebom Tanjom u dve sobe u Domu JNA. Popeo sam se neizbežnom Balkanskom ulicom osećajući neku radost.

Beograd je, između ostalog, značio i slobodu izbora. Bioskop, pozorišta, izložbe. Iako u povoju posle rata, kulturni život je bio bogat. Nakon završetka Tehničke škole za kratko vreme je promenio tri posla. Put osamostavljivanja nije bio jednostavan. Iz nužnog smeštaja u Nušićevoj izbacio ga je neki general. Zbog toga je nekoliko dana proveo u domu za beskućnike, okružen bedom i nesrećom. U to vreme upoznao je Slobodana Aliju Aligrudića koji se amaterski bavio glumom u društvu “Ivo Lola Ribar”. Uskoro je Zdravko odlučio da napusti posao građevinskog tehničara i upiše režiju.

– Prijemni ispit je bio golgota. Nisam smeo da odem da vidim spiskove primljenih. To je umesto mene uradio Alija. Čekao sam ga ispored današnje zgrade Pozorišta na Terazijama, a Akademija se nalazila u Mitićevoj robnoj kući u Knez Mihailovoj. Vidim kako lagano dolazi od “Albanije”. Prilazi, staje malo podalje i odrično klima glavom. Meni se cele Terazije zaljuljaše. Kraj sveta. Onda skoči i zagrli me: “Ma primljen si, budalo”.

Posle završetka studija režirao je u pozorištu. A onda, još dok je bio u vojsci, pročitao je u “Politici” da u Beogradu počinje s radom televizijska stanica. Novom mediju trebali su novi ljudi. Konkurisao je za asistenta reditelja. Ubrzo su ga obavestili da je primljen. Tako je započeo veliku avanturu. Na Televiziji Beograd proveo je više od 40 godina. Tu se i penzionisao. Učio je od najboljeg. Radivoje Lola Đukić postavio je televiziju na noge. Pored njega sve je bilo moguće.

– Lola i Novak Novak počeli su da pišu našu prvu humorističku seriju “Servisna stanica” sa Čkaljom i Mijom. Emisija je išla subotom, a oni bi počeli da je pišu u petak.

Karijeru nije izgradio naprečac. Prve pozitivne kritike morao je da sačeka i zasluži. Ideje su bile ono što ga je razlikovalo od drugih. Shvatio je rano da režija pruža velike mogućnosti da se iskaže maštovitost. Početkom šezdesetih dobio je šansu da samostalno režira.

Iako je pre nje uradio pedesetak zapaženih TV filmova, među kojima remek-delo “Sokratova odbrana i smrt” i najpoznatiji šou-program “Obraz uz obraz”, sa serijom “Više od igre” u umetničkom i produkcijskom pogledu postavio je izuzetno visoke standarde koji do danas nisu prevaziđeni.

– Serija Slobodana Stojanovića “Više od igre” prvo je ponuđena reditelju Radošu Novakoviću. Tekst mu se dopao, ali kako je bio na izmaku životne snage, zahvalio se. Onda su je ponudili meni. Počeo sam podelu uloga. Paja Vuisić, Zoran Radmilović, Đuza Stojiljković, Ljilja Dragutinović, Vesna Malohodžić, Slobodan Aligrudić, Velimir Životić, Voja Brajović, Slobodan Đurić… Već sam razgovarao s Nikolom Simićem da uzme ulogu Gulivera, kad mi pisac Slobodan Stojanović reče da je ulogu obećao Čkalji. Pozvao sam Čkalju na razgovor. “Nadam se da ti je drago što će ti glavni partner biti Paja Vuisić”, rekoh mu na sastanku. “A, to ne dolazi u obzir”, bio je jasan Čkalja. Da budem iskren, znao sam za netrpeljivost među njima, ali od Paje nisam mogao da odustanem.

Serija je dve godine bila na ledu. Programskom savetu nije se dopala slika građanske srpske varoši i to što okupatoru otpor pruža oficir i heroj iz Prvog svetskog rata. Posle prvog emitovanja usledile su, u početku stidljive a zatim i sve snažnije pohvale.

 

Za razliku od posla, u privatnom životu nije bio toliko uspešan. Brak sa prvom suprugom, Jasnom, nije bio dugovečan. U njemu je dobio sina Igora. Kad je na snimanju poetsko-muzičke fantazije “Koraci noći” Ljilje Krupežević upoznao mis Jugoslavije Nikicu Marinović, mislio je da je pronašao pravu.

– Tokom čitave karijere izbegavao sam da stupam u bilo kakve intimne odnose sa osobama koje angažujem. Ali desi se izuzetak, a taj izuzetak je bila Nikica. Zbližili smo se na snimanju u Zagrebu. Sve se nastavilo munjevito. Bila je u trećem mesecu trudnoće kad smo u aprilu stali pred matičara. Kumovali su Momo Kapor i Baja Ćorković.

 

U braku s najlepšom Jugoslovenkom tog doba dobio je sina Marka. Kad su shvatili da ne mogu zajedno, rastali su se. Još tokom snimanja “Više od igre” nazirao se kraj, mada to nije bio spreman da prizna. Posao mu je bio jedino sigurno utočište. Radio je mnogo. U tom periodu snimio je nekoliko antologijskih televizijskih filmova i serija: “Siroče”, “Vučari Gornje i Donje Polače”, “Priče iz majstorske radionice”. Osamdesetih je počeo da režira i dugometražne, bioskopske filmove. Dobro mu je išlo. Doživeo je uspehe sa “Idemo dalje”, “Igmanskim maršom”, “Bojem na Kosovu” i, posebno, sa “Braćom po materi”.

S lakoćom je uspostavljao prijateljstva i uvlačio se ljudima pod kožu. Bio je omiljen među piscima, glumcima i slikarima jednako kao i među običnim svetom, o čemu svedoči dragoceno prijateljstvo sa automehaničarom Dragišom Krunićem, autorom teksta za “Priče iz majstorske radionice”.

 

– Upoznao sam mnoge zanimljive ljude, sa mnogima od njih sam sarađivao i družio se. Bile su to zvezde, ljudi s integritetom. Iako istinske zvezde, nisu se opterećivali slavom. Živeli su životom običnih ljudi. To što su bili poznati doživljavali su kao sastavni deo javnog posla kojim se bave. Danas su zvezde beznačajnije u duhovnom pogledu. Na putvanskim plažama na Hvaru letovao sam sa Zoranom Radmilovićem, Đuzom Stojiljkovićem, Vlastom Velisavljevićem i njihovim gospama. Bilo je nezaboravno.

Crvena zvezda je veoma važna u životu slavnog reditelja. Nekada je išao na utakmice kao na hodočašće. Prijatelji su znali gde će ga pronaći nedeljom.

– Bilo je to veliko društvo zvezdaša koje nije propuštalo nijednu utakmicu u Beogradu, išli smo i po snegu, i po kiši. Proverena ekipa: Matija Bećković, Goran Marković, Baja Ćorković i dvojica partizanovaca, Duško Radović i Brana Crnčević. Obično smo se okupljali u Gradskoj kafani i onda lagano, preko Slavije i Autokomande do Marakane. Patili smo i radovali se. Malo je poznato da je Duško navijao za Zvezdu pre nego što je prešao u suparničku grupu. Bio je veliki prijatelj Rajka Mitića, prve Zvezdine zvezde. Bili su komšije na Čuburi. Često su se družili. Kad je Rajko postao trener Zvezde, Duško je išao na svaku utakmicu. Kako tim nije ostvarivao očekivane rezultate, navijači su se okrenuli protiv Mitića, preterivali, bili nefer. To je jako pogodilo Duška. A kad je Rajko smenjen, počeo je da navija za Partizan.

Slatko je kad se pobeđuje, neizdrživo kad se gubi. Ljubav prema Crvenoj zvezdi ponekad je podrazumevala velike uspone i padove raspoloženja. Najteže mu je bilo kad posle poraza naleti na svoju najveću “krvopiju”.

– Sloba Novaković bio je najveći partizanovac na Televiziji Beograd. Kad bi Zvezda pobedila u derbiju, nije dolazio na posao nekoliko dana. Ali zato kad dobiju oni, prvi je u kancelariji. Od ranog jutra nam je pio krv na slamčicu. Jednom je prevazišao sebe. Bio sam sa Bajom Ćorkovićem u Portorožu na nekom snimanju i propustio derbi. Pošto je Partizan pobedio, Sloba nas je našao na Slovenačkom primorju. Dok smo sedeli u lokalnom restoranu, konobar je doneo crno-belo vino, pola litre crnog i pola litre belog. Bio je to Slobin poklon za nas.

U kafane je išao da se druži, ne da pije i jede. Bio je neizostavan član neformalne grupe koju su u Beogradu zvali “maderaši”.

– U “Maderi” su se okupljali zvezdaši. Imali smo svoj sto. Pored mene tu su bili Miljan Miljanić, Aca Obradović, Matija Bećković, Ljuba Tadić. Sećam se kako smo jednu noć ostali do gluvog doba čekajući vest iz prve ruke da li je Piski potpisao za Zvezdu. Kad smo pred svitanje najzad čuli lepu vest, razišli smo se srećni. Partizanovci su tvrdili da je Madera prestonica zla, centar moći iz kojeg se odlučuje o svemu, ne samo o fudbalu. Uvek su nam bile smešne te priče. Voleo sam i Klub književnika. Ako ste dobre sreće, mogli ste da naletite na Andrića, Krkleca, Krležu, dok su Kiš, Brana Petrović, Pekić, Veca i Sveta Lukić, Tirke, Olja Ivanjicki i Kapor bili redovni gosti. Jednom mi je Moma rekao: “Dobro, Šoile, kakav si mi ti reditelj kad stalno visiš po kafanama i juriš sojke? Tvoje kolege su ozbiljni ljudi, sede kod kuće i analiziraju likove i karaktere drama”. U kafanama sam se nagledao svakojakih scena. Kako nisam sklon fizičkom nasilju, izbegavao sam situacije koje bi mogle da izmaknu kontroli. Nisam bio snažan čovek, a kako nisam mogao da računam da ću nekog prebiti, to nisam ni pokušavao.

 

Smrt sina Igora doživeo je kao najveći životni poraz. To je rana koja nikada neće zarasti. Petnaestogodišnji unuk Luka velika mu je radost i uteha. Tokom devedesetih bio je usamljen. Ponovo je spas potražio u radu. Usledili su uspesi sa filmovima “Lajanje na zvezde”, “Zona Zamfirova”, “Pljačka Trećeg rajha” i “Ivkova slava”. Najzaslužniji je što su u mnogim varošima i gradovima Srbije ponovo proradili bioskopi. Uporedo s pravljenjem filmskih hitova prekinuo je višegodišnju samoću. Upoznao je profesorku teorije i tehnike novinarstva Nedu Todorović.

– Veliko angažovanje na radu donekle mi je olakšavalo da podnosim usamljenost koja beše dobro potrajala. Bio sam izgubio nadu da ću više ikad sresti osobu s kojom ću osetiti istinsku bliskost. Onda je u moj život ušla Neda. Ona je značila kraj moje usamljenosti. Samim tim se i moj život izmenio. Iz toga je iznikla moja nova rediteljska etapa koja je iznenađujuće obimna, kao da je u pitanju sasvim nova karijera.

Iako je ušao u devetu deceniju, veoma je vitalan. Nije se umorio. U poslednjih nekoliko godina proizveo je hit serije “Ranjeni orao”, “Greh njene majke”, “Nepobedivo srce” i “Šešir profesora Koste Vujića”. I ne namerava tu da stane.

 

– Želja mi je da snimim film i seriju “Lav u Beogradu” po tesktu Slobodana Stojanovića. To je priča o dočeku novog milenijuma u Beogradu 1901. U to vreme se verovalo da dolazi blagostanje tehničkih revolucija. Upravnik Narodnog pozorišta bio je Branislav Nušić, a Bora Stanković je očekivao praizvedbu “Koštane”. Tu, pred pozorištem, dok su ljudi stajali i hodali po mraku, prvi put se upalila sijalica javne rasvete. Sve u svemu, radi se o zanimljivom vremenu, koje je sjajni ali nedovoljno poznati Slobodan Stojanović opisao kroz formu drame sa elementima fantastike.

 

 

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: