Žarko J. Ratković: Glas Trebinja daleko se čuje!

Imamo potrebu da se naš glas čuje kad je u pitanju javni interes i Trebinja i Hercegovine i RS i Srbije

 

Autor: Trifko Ćorović
Foto: Slobodna Hercegovina
zarko 1

Žarko Ratković u svojoj kancelariji pored fotografije prijatelja Moma Kapora i slike Paje Jovanovića (Foto: Slobodna Hercegovina)

 

P

redsednik Udruženja Trebinjaca Žarko J. Ratković je već decenijama istinski amabasador Trebinja i Hercegovine u Beogradu. Menjajući svojevremeno ime ugledne kafane “Skoplje” u “Stara Hercegovina” na sebe je navukao gnev nekih političkih moćnika, ali danas kada putnik namernik dođe u Beograd i priupita prvog prolaznika svi će znati da ga upute u “Staru Hercegovinu” ili kako je to jedan kolega slikovito opisao “zavičaj dobre klope”. I pre nego što je postao formalni predsednik Udruženja Trebinjaca, Hercegovci su se neformalno skupljali u “Staroj Hercegovini” gde bi uz hercegovačke specijalitete raštan, zubački sir iz mješine u ulju ili krtole na bilećki način u Beogradu imali potpuni doživljaj zavičaja.

Na početku razgovora Ratković je podsetio na genezu okupljanja Trebinjaca u Beogradu.

– Trebinjci i Hercegovci u Beogradu su se počeli okupljati i pre drugog svetskog rata, a rodonačelnik okupljanja Hercegovaca je jedan od najznačajnih dobrotvora Beogradskog univerziteta Luka Ćelović. Kako je bio veliki trgovac, stalno je zapošljavao svoje zemljake Trebinjce i Hercegovce koji bi dolazili u Beograd, a među njima je bio i moj stric Krsto Ratković, koji je došao u Beograd 1921. godine. Kako je imao četiri razreda osnovne škole, najpre je radio kod Luke Ćelovića kao pisar, da bi mu Luka kasnije poklonio jednu radnju na Kalenića pijaci, tako da se i on kasnije bavio trgovinom. Stric mi je pričao da su se Hercegovci potom, početkom drugog svetskog rata, okupljali u Brankovoj ulici u kafani “Hercegovina” koju je vodio Kojović iz Čičeva. Tu bi stizala pisma koja su se naglas čitala, a okupljeni ljudi bi tako znali šta se dešava u zavičaju ko se priklonio partizanima, ko četnicima, a ko je poginuo.

Najveće aktivnosti su bile devedesetih?

– U nesreći ljudi imaju potrebu da se okupljaju i solidarišu da bi pomogli svom rodu. Devedesetih je udruženje bilo veoma aktivno u prikupljanju humanitarne pomoći svom zavičaju. U jednoj od akcija se prikupilo 300 tona namirnica za narod Hercegovine. Posle burnih godina aktivnosti su jenjavale, nastala je letargija.

zarko 2

Da bar malo budemo dostojni imena ovog gorostasa: Žarko J. Ratković pored fotografije Jovana Dučića (foto: Slobodna Hercegovina)

Kako danas udruženje može pomoći zavičaj?

– U poslednjih godinu dana javila se iskrena želja da se rad udruženja obnovi i da se ljudi povežu. Kad se novac deli ljudi bivaju siromašniji, a mi smo imali potrebu da podelimo ideje i da na taj način svi skupa budemo bogatiji. Posebno u želji da promovišemo proizvode koji su karakteristični za naš kraj: ekološki zdrava hrana, lekovito bilje, vino, med, pa i duvan. Okolnost da je u neposrednoj blizini Dubrovnik, jedan od najlepših gradova sveta, kao i Bokokotorski zaliv, Trebinju daju šansu da se nađe na svetskoj turističkoj mapi. Turizam bi doneo i veliki profit i potrošnju ekološki zdrave hrane, a razvojem privrede i boljim standardom povećale bi se šanse da mladi talentovani ljudi koji završe u Beogradu fakultete nađu bolju računicu da ostanu u svom gradu i stečeno znanje stave u funkciju rodnog kraja. Svi smo mi dužni zavičaju.

Koliko Trebinjaca živi u Beogradu?

– Po nekoj računici u Beogradu živi najmanje 9.000 Trebinjaca i njihovih potomaka, a među njima je veliki procenat visoke intelelektualne elite koja ima začajnu ulogu u privrednom, političkom sportskom i kulturnom životu Beograda i Srbije. Srećni smo što imaju želju da pomognu rodnom kraju, a Udruženje je tu da ih poveže. Činjenica da Udruženje nosi ime Jovana Dučića, koga je svojevremeno književni kritičar Bogdan Popović nazvao “knjazom od pjesnika”, a celokupna srpska javnost to oberučke prihvatila, uvećava i motiv i obavezu da bar malo budemo dostojni tog gorostasa srpske književnosti. I kao što je celokupno srpstvo uperilo svoje poglede u prestolni Beograd, normalno je da naše Trebinje usmeri svoje nade u ovo Udruženje, jer mi kao Trebinjci u Beogradu i nemamo drugog smisla ni zadatka nego da budemo i srcem i dušom vezani za naš grad.

U poslednjih godinu dana formirala u se četiri zavičajna udruženja u Srbiji. Šta se to probudilo u Hercegovcima?

– Mi nismo etnička grupa. Razlikujemo se po terirorijalnoj pripadnost. U Srbiji uživamo fin ugled. Mada se i međusobno razlikujemo, jer kako kaže jedan naš crkveni velikodostojnik, u Hercegovini imate onoliko mentaliteta koliko i nadmorskih visina, sada se javila potreba da se naš glas čuje kad je u pitanju javni interes i Trebinja i Hercegovine i RS i Srbije. U Hercegovini koja je iznedrila i nekoliko svetaca i vladarskih porodica uvek se poštovala reč. Setimo se samo reči Svetog Vukašina iz Klepaca koji je rekao “samo ti dete radi svoj posao….” Svesni snage reči Hercegovci danas imaju potrebu da se njihov glas daleko čuje.

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: