Svetozar Crnogorac: Moramo promjeniti odnos prema sopstvenim žrtvama!

Autor je predsednik Kluba Gačana u Beogradu
 

S

amo par meseci nas deli od Vidovdanskog datuma i  hrabrog pucnja Gavrila Principa u prestolonaslednika Ferdinada, koga ni dvor a izgleda ni rođena familija nisu podnosili a kamoli njegovi podanici. Čak nije do kraja jasno da li se sam Franjo Josip rastužio ili obradovao. Njegova na brzinu sklepana sahrana u nekoj austrijskoj selendri najbolje govori o tome.  Tim hicem  Gavrilo najavi slobodu za sve Srbe preko Drine a bogami  i za sve Južne Slovene a smrt novoustoličenoj vatikanskoj miljenici, Austrougarskoj monarhiji.

Podsetimo se malo tog lošeg vremena i sudbine naših prilično zaboravljenih a inače veoma čestitih djedova i njihove albanske golgote, naših hrabrih hercegovačkih dobrovoljaca.

gavrilo-princip-3

Umišljena  carevina decenijama je kovala  planove da u nekom svom blic krigu obavi i drugu fazu, odnosno stavi pod svoju čizmu čitavo balkansko poluostrvo, pre svega da sa karte sveta zbriše  Srbiju i Crnu Goru.
Protjerivanjem Turaka ništa se bitno nije promenilo. Novi teror koje su austrougarske vlasti  primenjivale uglavnom nad pravoslavnim  narodom, sa željom da se brutalno spreči svaka narodna pomisao o priključenju Bosne i Hercegovine Kraljevini Srbiji, dominirao je čitavo vrijeme okupacije a posebno tokom balkanskih ratova..

Vešala širom Bosne i Hercegovine bila su uobičajena pojava a njima se sejao strh običnom nedužnom  narodu, posebno njegovim prvacima i viđenijim ljudima. Samo u Banjaluci za jedan dan izvedeno je pred sud 156 istaknutih srpskih intelektualaca: sveštenika, profesora,učitelja, trgovaca itd.

Prvi na listi optuženih i najopasniji po monarhiju  je Gačanin Vasilj Grđić, inače poslanik za srezove Nevesinje, Gacko i Bileću i urednik popularnog lista Prosvjeta, viđen kao glavni neprijatelj bečke carevine, kasnije osuđen sa petnaest svojih saradnika na smrt vešanjem. Ostali su prošli nešto bolje, dobiše uglavnom dvadeset i po neko deset godina strogog zatvora.

Vasiljevi povici: Dolje Potjorek, prilikom ulaska Poćoreka  u bosanskohercegovačku skupštinu, radi usvajanja rigoroznih zakona protiv Srba o ukidanje same Skupštine i ćirilice, i proglašenja  srpskog  jezika i pravoslavne crkve u  hrvatsku i njegova preteća ali i  proročka poruka  ,,Pali, žari udbinski dizdaru, dok i tvojoj kuli reda dođe’’, prilikom njegovog i Šolinog izbacivanje iz Sabora, postala je osnovna  ideja vodilja oslobodilačkih težnji celokupnog srpskog naroda protiv austrougarskog okupatora.

Još 1912. desetine hercegovačkih studenata stiglo je iz Beča i drugih zapadnoevropskih gradova da bi se borili na Skadru.

gavrilo-princip-1

Gavrilo Prinjcip

Zbog visokih ciljeva koji sebi postaviše Gavrilo Princip, Bogdan Žerajić, Nedeljko Čabrinović,Vasilj Grđić, Vladimir Gaćinović, Pero Slijepčević i drugi nikada ne smemo zaboraviti naše hrabre i čestite zemljake, često i golobrade momke. A sve to itekako ima veze i sa savremenim vremenom.

Nije mnogo poznato da je te 1914. godine Austro-ugarsko ministarstvo spoljnih poslova izdalo Memoar o velikosrpskoj hegemoniji, čiju suštinu je na žalost kasnije preuzela i Kominterna, pa onda i Komunističke partije Jugoslavije. Cilj je providan, uništiti Srbiju i Crnu Goru i sprečiti srpsko ujedinjenje po svaku cenu, jer će se time realizovati  nemački san ekspanzija na istok ka Bosforu i Dardanelima.

Svi su po nekom osnovu u to vreme  bili sumnjivi, baš kao danas u neonacističkoj Hrvatskoj a veliki broj posebno uglednijih završavali su izgladneli u logorima u Doboju, zloglasnom Aradu, Šopornjaku,Komoranu, Kečkemetu, Telsdorofu, Turonju, Gracu, Žegaru, Terezinu itd. Dakle, logore za ljude i njihovo postepeno umiranje u njima izmislila je Austrougarska, a ne Srbi kako nam se sada imputira.

O razmerama terora govori podatak da je u samo u Bosni i Hercegovini u to vreme od bolesti i gladi umrlo 101 hiljada djece, ispod deset godina starosti. Samo kroz zatvor u Doboju prošlo je 46 000 ljudi. Održana se su i četiri velika politička procesa  protiv banjalučkih, sarajevskih,  travničkih  i Bihaćkih đaka. Kolovođe su obično dobijala vešala a ostali najmanje desetogodišnju robiju.
Toliko o njihovoj evropskoj civilizaciji.

Nikakva tortura nije mogla da uguši slobodarsku  svest kod istina iscrpljenog i desetkovanog naroda u prethodnim hercegovačkim ustancima i balkanskim ratovima. Zato pričamo o strašnoj epopeji kroz koju su prošli naši čestiti djedovi koji ne priznadoše vlast  Austougarske monarhije, već se otisnuše prema vojsci Srbije  preko Crne Gore i albanskih bespuća  prema  delimično slobodnoj Grčkoj.

Samo iz Gacka na taj strašni  put krenulo je preko četiri stotine ljudi a ako se tome dodaju ratnici iz tek završenih balkanskih ratova onda je taj broj veći od osam stotina a iz naše Hercegovine računato po istom principu oko pet hiljada dobrovoljaca, bolje rečeno svi punoljetni muškarci  koji nisu bili mobilisani , valjda ćemo ih ove godine konačno popisati. Mnogi završiše već na ostrvu Vidu a onda redom po krvavoj putanji od Kajmakčalana pa sve do  Alpa.

Kad smo već kod Kajmakčalana podsetimo da  je gatačka jedinica u sastavu treće armije uz mnogo gubitaka prva izbila na Kajmakčalan i pobila srpsku zastavu na njegovom vrhu.  Hercegovina je puna spomenika sa nadgrobinim pločama gde samo piše 1918-ta, ponegde i sa petoricom braće  i svi su oni poginuli u srpskoj vojsci, niko više ne zna gde.

pero cisto

Pero Slijepčević

Ovde u Srbiji je prisutna netačna i neverovatna teza da su naši djedovi bili na drugoj strani. To naravno nije tačno.

Samo iz Amerike, po pozivu za dobrovoljce i pomoć tadašnjig skoro golobradih mladića Pera Slijepčevića i Vladimira Gaćinovića, koji se otisnuše čak preko okeana da  preko Mihaila Pupina traže pomoć od američke vlade i Vilsona / tada su oni bili na našoj strani/ odmah je krenulo preko 4000 dobrovoljaca a u sledečoj fazi još trinaest hiljada. Na austrijsko- ruskom frontu prebeglo je neverovatnih  42 hiljade vojnika, prethodno nasilno mobilisanih mladića a oko petnaest hiljada njih prebačeno je čak preko Vladivostoka na Solunski front. Ostali su naravno ostali na ruskoj strani. Računa se da je u toj krvavoj epopeji učestvovalo samo na Solunskom frontu skoro četrdeset hiljada prekodrinskih Srba a 50% njih se nije vratilo, poginulo su.

Kakvi su to bili borci govore podaci Marka Vujačića izneti u narodnoj skupštini  Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca da je Gacko prvi srez u Jugoslaviji po broju nosilaca Karađorđeve zvijezde i Obilića medalje. Njih 36 dobrovoljaca je odlikovano tim najvrednijim odličjima.

Kako se odnosimo prema sopstvenim žrtvama govori podatak da smo tek prošle godine po predlogu  gatačke Prosvjete položili venac na spomenik 36-šestorice obešenih probranih i najuglednih Gačana u Avtovcu i Mostaru. Setili smo se njih posle ravno devedeset sedam godina, na našu sramotu naravno.

A slično se odnosimo prema još bezbrojnijim i strašnijim žrtvama ustaškog terora iz drugog svetskog rata. Švabe su vešale i terale u logore a ustaše koristili svoje najveće tehnološko dostignuće u dvadesetom veku srbomlat i srbosjek i posle njihove upotrebe nedoklane ljude bacali u jame. U Hercegovini takvih jama zajedno sa većim stratištima i rijekom Neretvom ima preko stotinu.

A mi ni danas u Hercegovini nemamo zajednički memorijalni centar, gde ćemo se poklanjati senima sopstvenih žrtva i odatle slati svetu, a bogami i našim komšijama poruke o njihovim nepočinstvima i stvarnim izvršiocima.

prebilovci-10

Prebilovci

Nismo na žalost ni osmislili bilo kakvu tužbu pred međunarodnim sudovima, Ujedinjenim nacijama ili drugim međunarodnim institucijama za do sada u svetu neviđen  surov zločin  i više nego očigledan genocid izvršen nad  preko milion pripadnika našeg naroda u NDH a od toga nad više desetina hiljada umorenih Hercegovaca.

Danas hrvatske vlasti i opština Čapljina planiraju da teritoriju Prebilovaca sa jamom Šurmanci i još trinaest obližnjih jama napunjenih sa oko dve hiljade hercegovačkih Srba proglase turističkom zonom. Kako se neprimjerno odnosimo prema sopstvenim žrtvama  nije ni čudo što nas tako olako proglasiše za glavne zločince u poslednjem ratu.

Moje je mišljenje da su hercegovačka udruženja u Srbiji, koja su uredno registrovana kod državnih organa Republike Srbije jedina legalna i legitimna snaga za traženje međunarodne odgovornosti za učinjene zločine. Naravno u saradnji sa svojim opštinama. Vjerujem da posedujemo stručni i intelektualni potencijal da to uradimo.

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: