Sudbina Vojvodine rešena je prvim Srpskim narodnim odborom 1918. godine

Govor Milana M. Zečara na 96 godišnjici obeležavanja osnivanja Srpskog Narodnog Odbora u Zrenjaninu

milan zecar

Milan M. Zečar: Ne zaboravimo da su banatski Srbi ustali protiv Turaka 210 godina pre Karađorđa (Foto: Slobodna Hercegovina)

Okupili smo se danas da u porti Uspenskog pravoslavnog hrama dostojno obeležimo godišnjicu osnivanja prvog Srpskog Narodnog Odbora (SNO), na istom mestu gde su se pre 96 godina sabrala devetorica umnih i mudrih ljudi, obrazovana na prestižnim evropskim univerzitetima, utemeljena na najboljim tradicijama naroda svog, da iznova ukažemo na neprolaznost i aktuelnost njihovih odluka i poruka, da ih i na ovaj način izbavimo iz zaborava i nemara.
Teško je shvatiti kako su i zašto ovi veliki ljudi zaboravljeni u vremenu, izbrisani iz pamćenja, izbačeni iz knjiga i udžbenika, iako su učinili mnogo, gotovo sve na najbolji način da naš grad i čitav Banat, postanu snažno uporište, izvorište i glavni oslonac kontinuitetu ideje ujedinjenja Srema, Baranje, Banata i Bačke sa maticom Srbijom.
S obzirom da je i to vreme imalo veliko breme i dileme, različite frakcije i opcije, njihova borba, istrajnost i hrabrost, lucidnost i dalekovidost, zaslužuju najveće divljenje i poštovanje. Sprečili su stranačke borbe njihovim dobrovoljnim privremenim ukidanjem, pretpostavljajući ih srpskim državotvornim interesima. Sve su predvideli, dobro se organizovali i isplanirali, sa jasnim ciljem i vizijom istovremeno su razvijali diplomatsku aktivnost, pregovarali sa mađarskim nacionalnim većem, ali i formirali srpsku gardu i preuzeli sve vitalne lokacije i institucije u gradu. Time su stvorili preduslove za ulazak srpske vojske u grad bez ratnih dejstava, čime su sprečili građanski rat i međuetničke sukobe. Mirno su preuzeli vlast garantujući svim građanima, odnosno drugim narodima sva prava i punu bezbednost.

NJihova borba, prožeta inicijativom i mudrošću, kao i prelomnim i velikim odlukama koje su morali doneti i time preuzeti odgovornost za sudbinu potomstva, nije završila u tadašnjem Velikom Bečkereku i Banatu, već se širila diljem Vojvodine, bitno utičući na istorijske i sudbonosne odluke Velike narodne skupštine održane 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu pod rukovodstvom Jaše Tomića, a na idejama Svetozara Miletića. Suština i veličina tih odluka se ogledala u raskidanju državno-pravnih veza sa Ugarskom i ujedinjenje sa maticom Srbijom, a ne sa državom u nastanku Kraljevinom SHS (preko Zagreba), što je zagovarala politička grupacija okupljena oko Vase Stajića.

Dvadeset godina kasnije, sećajući se ovih najznačajnijih i prelomnih odluka srpskog naroda severno od Dunava i Save, predsednik prvog Srpskog narodnog odbora dr Slavko Županski, između ostalog je rekao:
„ Velika narodna skupština u Novom Sadu 25. novembra 1918. konačno i definitivno rešila je sudbinu Vojvodine. Tamo je metnuta tačka. Branićemo našu milu Otadžbinu od svih zala.“
Danas je Sveti Luka, sveti i svečani dan. Odajemo počast velikom istorijskom događaju i njegovim najboljim sinovima u godini kada sa ponosom obeležavamo 100 godina od Velikog rata i 70 godina od oslobođenja naših gradova od fašizma. Zato je i današnji datum koji obeležavamo povod da se zapitamo kako smo se proteklih skoro 100 godina odnosili prema svojoj Otadžbini i državotvornim naporima i ostavštini naših predaka. Svedoci smo pokušaja prekrajanja istorije i tumačenja koja se poklapaju sa interesima poraženih moćnika.

Istovremeno, proces razgradnje države srpskog naroda nije završen. Pokreću ga isti interesi, osmišljavaju isti istorijski činioci, samo u drugom vremenu, drugim metodama i strategijama. Na žalost, sve se to čini uz sadejstvo ne malog broja domaćih podanika, plaćenih, instruisanih šićardžija, organizovanih u nekim partijama i nevladinim organizacijama na njihovom bez alternativnom putu.

Iza zahteva za zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću Vojvodine i Osnovnim zakonom, što je drugo ime za Ustav, se očigledno krije autonomaški separatizam, odnosno stvaranje države u državi, tj. zaokružene teritorije sa svim bitnim državnim atributima. Iza pokušaja stvaranja vojvođanske nacije, vojvođanske akademije, vojvođanske pravoslavne crkve, baš kao nekada mađarske pravoslavne crkve, se ustvari na ovom prostoru krije pokušaj rasrbljivanja naivnih, lakovernih i ne mali broj finansijski motivisanih Srba. Time se pokušava negirati vekovna borba i težnja prečanskih Srba, poništiti sve što je izglasala Velika narodna skupština i prvi Srpski narodni odbor 1918. godine.
Pitamo se: da li se ovim pokušajima dovode u pitanje najsvetlije tekovine našeg naroda, da li se urušavaju stubovi na kojim su naši slavni preci izgradili svoju i našu Otadžbinu, da li je ona tačka dr Županskog poslednja, ili samo jedna u nizu koje otvaraju i iznova raskidaju živo tkivo srpskog naroda? Da li se nastavlja tendencija razaranja osećanja pripadnosti svom narodu koje su iskovali vekovi? Zašto se samo na našem životnom prostoru pokušavaju stvoriti pseudo države , distrikti, entiteti, autonomije? Jesmo li mi jedini narod koji bi se delio i otcepljivao od sebe samog? Je li Srbija jedina zamorčić država koja mora da se dezintegriše, dok se istovremeno Evropa i ostali svet integrišu?

Možemo li svi skupa smoći snage, uvek mudro i dobro promisliti, postići elementarnu saglasnost oko osnovnog našeg dobra, oko najmanjeg zajedničkog sadržaoca koji miri sve naše razlike, a to je Otadžbina, jedna i jedina, baš kao i Majka?

Činjenica da Srbija nije najbolje organizovana država, baš kao i mnoge druge oko nas, nije razlog da je delimo i smanjujemo, razvlašćujemo i slabimo, već da je reorganizujemo, transformišemo, racionalizujemo i prilagodimo interesima njenih građana.

Da je srpski narod podario čovečanstvu samo Teslu, Pupina i Milankovića, morao bi biti vredan poštovanja. Ako tome dodamo mnoge velike i zaslužne stvaraoce evropskih i svetskih vrednosti iz oblasti nauke, kulture, književnosti, umetnosti, sporta, od kojih mnogi potiču upravo sa blagoslovene zemlje banatske, onda bi, sa sve svojim manama i slabostima kojih moramo biti svesni, i žrtvama koje smo podneli za slobodu svoju, ali i drugih naroda, trebao biti vredan divljenja.
Danas se sa najvećom radošću sećamo devetorice velikana članova prvog SNO, ali ujedno i podsećamo između ostalog, da je u našem gradu stolovao jedan od najvećih srpskih i evropskih vladara i vitezova Despot Stefan Lazarević, da su banatski Srbi podigli ustanak protiv Turaka pod Svetim vladikom Teodorom Vršačkim 210 godina pre Karađorđevog ustanka, zbog čega su u znak odmazde 1594. godine spaljene mošti Svetog Save na Vračaru, da je većina srpskih himni nastala u Banatu, da je najveći tribun srpskog naroda severno od Save i Dunava Svetozar Miletić često utočište nalazio u Banatu i baš ovde, uz pomoć banatskih intelektualaca, objavio 1869. godine prvi politički program svoje Srpske narodne slobodoumne stranke zvani Bečkerečki program, da su se u Banatu rodili i stvarali već pomenuti velikani iz različitih delatnosti bez kojih je teško zamisliti srpsku nauku i kulturu, od kojih su mnogi dosegli evropske visine.
Zato, umesto duha samoporicanja, nametnutih kompleksa i frustracija, gubljenja identiteta, koji je ovladao mnogim našim naraštajima, neka vlada duh ponosa, znanja, samopouzdanja, utemeljenim na najboljim tradicijama i učenjima našeg naroda. Samo poštujući sebe, možemo bolje razumeti i poštovati druge narode, vere i kulture. I u najtežim trenucima ljudskog bitisanja setimo se i nadahnimo večnim i trajnim porukama Stefana Nemanje i Svetog Save da se sve može nadoknaditi ako se zna cilj i put, oteta zemlja se može povratiti, srušena kuća se može iznova izgraditi, ali izgubiti svoj jezik, pismo, veru i kulturu, znači nestati.
Izražavamo zadovoljstvo što su u poslednje dve godine, konačno posle više decenija, državne i gradske institucije preuzele obavezu dostojanstvenog obeležavanja ovog velikog i značajnog događaja i svih njegovih protagonista, što su do tada činile organizacije: SNP Svetozar Miletić, Odelenje Matice srpske, HO Svetosavlje, Društvo srpsko-ruskog prijateljstva.

Kako rekoše stariji i mudriji od mene, zbog saznanja da se ovaj svet, takav kakav je, neće sam od sebe popraviti, ne bez učešća svesnih i odgovornih, verujemo da će dr Slavko Županski i njegovi saborci konačno biti pamćeni i po zvanju neke ulice, ustanove, spomen sobe, spomenika…
U slavu i čast čestitih predaka, za sreću i boljitak generacija koje dolaze,

U Zrenjaninu/Petrovgradu, 31.10.2014.

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: