STOGODIŠNJICA ZAVRŠETKA KOLUBARSKE BITKE: Pobeda koja je zadivila svet

Pre sto godina – 15. decembra 1914. završena je Kolubarska bitka. Ona je bila i do danas ostala jedinstven primer u istoriji ratovanja da vojska kojoj se predviđao potpuni poraz i slom za samo deset dana, do nogu potuče svog nadmoćnijeg protivnika

bitka

Izvor: Politika
Autor: Jovan Gajić
„Dok cela Evropa stoji zadivljena pred neslućenim pobedama Srbije i dok naši prijatelji, koji su do pre dve nedelje pisali nekrologe viteški paloj srpskoj kraljevini razmišljaju kako da protumače ovaj legendarni vaskrs srpske snage, naša se junačka vojska odmara na uspesima kakve niko do sada nije imao u ovom krvavom svetskom ratu.” Ovako je počeo uvodnik pod naslovom „Nepobediva Srbija” objavljen 21 (8) decembra 1914. godine, na prvoj strani „Politike”. Samo šest dana ranije srpska vojska ušla je u prestolni Beograd, čime je i simbolično bila završena jedna od naših najvećih epopeja u Prvom svetskom ratu – Kolubarska bitka.

Ova bitka, vođena pre tačno sto godina – od 16. novembra do 15. decembra 1914. i danas se izučava na mnogim vojnim akademijama, jer predstavlja jedinstven primer u istoriji ratovanja da jedna vojska, koja je već bila „viđena” za kapitulaciju izvršni pregrupisavanje i napad, protivnika potuče „do nogu” i potom ga, za samo deset dana protera sa svoje teritorije.

Kako je do toga došlo? Austrougarske trupe su, posle dvomesečne bitke na Drini u kojoj je srpska vojska bila naterana na povlačenje, 16. novembra u zapadnoj Srbiji započele veliku ofanzivu. Na frontu, čija je dužina iznosila oko 200 kilometara u ofanzivu je krenulo oko 400.000 odmornih i dobro naoružanih austrougarskih vojnika, raspoređenih u Petu i Šestu armiju, kao i grupe „Šnjarić” i „Hauser”. Cilj ofanzive, kojom je komandovao general Oskar Poćorek bio je jednostavan – da se Srbija vojno porazi, okupira i potom, kao država zauvek ukloni sa karte Evrope.

Nasuprot njima nalazila se, već umorna i prethodnim bitkama prilično proređena srpska vojska – oko 270.000 vojnika, raspoređenih u Prvu, Drugu i Treću armiju, Užičku vojsku, Obrenovački odred i trupe odbrane Beograda. Glavni udar primila je Prva armija na čije je čelo, uoči bitke umesto ranjenog Petra Bojovića došao, nemirni duhom, često osporavani i iz političkih razloga već nekoliko puta penzionisani general Živojin Mišić.

Bitka je imala tri faze. U prvoj, koja je trajala od 16. do 28. novembra srpska vojska bila je u defanzivi i konstantnom povlačenju, prvo na levu obalu Kolubare i LJiga, a potom, posle napuštanja Valjeva na pozicije oko Gornjeg Milanovca. Sa tih pozicija je 29. novembra izvršeno novo povlačenje čime je započela druga faza bitke. Prva armija, odlukom generala Mišića povučena je na liniju Lipe – Tripavac – Mramor – Glavica – leva obala Dičice, odnosno znatno zapadnije nego što je to od njega Vrhovna komanda, u prvom trenutku tražila.

To je vojsci omogućilo da se dva dana odmori i pripremi za napad, a front je skraćen za oko 40 kilometara. Osim toga, konačno je stigla i dugo očekivana artiljerijska municija, koja je prethodno morala da se, na brzinu skraćuje, jer je nabavljena bila za 2,5 milimetara duža od one koju su srpski topovi do tada koristili. Kao posebna podrška na front je pristigla i poslednja rezerva – 1300 kaplara, koju je činio cvet srpske mladosti i inteligencije.

Treća faza – sveopšta kontraofanziva započela je u zoru 3. decembra. General Mišić je dan ranije vojsci dao sledeću zapovest: „Čim neprijatelj okrene leđa treba ga nemilosrdno goniti. Koliko god brže bude bežao, utoliko ga treba energičnije juriti, obasipajući mu redove vatrom. Rešio sam da sutra rano preduzmem napad celom armijom. U ovom smislu obavestite svu gospodu oficire i vojnike. Strpljenju, valjda treba da jednom bude kraj.”

bitka2

Ogromni su bili i gubici sa obe strane – austrougarska vojska izgubila je 27.000, a srpska 22.000 vojnika

I vojnici su poslušali svog komandanta. Dok su austrougarske trupe 2. decembra pobedonosno ušle u bez borbe predati Beograd i dok su novine po Evropi javljale da je Srbije pred kapitulacijom počela je ofanziva naše vojske. Prva armija je, do 5. decembra ovladala svim značajnijim visovima Suvobora i Maljena, što joj je omogućilo dalje napredovanje. Nisu zaostajale ni ostale armije, tako da su sve jedinice austrougarske vojske bile prinuđene na potpuno povlačenje. Za samo 10 dana oni su napustili položaje u zapadnoj Srbiji, pa se već 12. decembra najveći deo austrougarskih vojnika kod Obrenovca, preko Save „evakuisao” iz Srbije. U prestolni Beograd srpska vojska ušla je 15. decembra. Na njenom čelu nalazio se stari kralj Petar, o čemu je „Politika” od 21. decembra izvestila: „Posle očajne borbe na Železniku i Žarkovu i posle smrti Jelačićeve regimente na Torlaku kralj Petar ušao je u Beogradu u utorak 2. decembra u 9.40 časova pre podne. Po varoškim ulicama još je trajala borba, mala prva konjička patrola još je razgonila buljuke austrijskih vojnika, kada se odjednom pojavio kralj na automobilu noseći slobodu svome Beogradu.”

Tako je oslobođenjem Beograda, pobedom srpske vojske završena Kolubarska bitka, kao i celokupno vojevanje na balkanskom ratištu 1914. godine. Srpska vrhovna komanda, sa ponosom je mogla poručiti: „Na teritoriji kraljevine Srbije ne nalazi se više nijedan slobodan neprijateljski vojnik.”

Tokom Kolubarske bitke srpska vojska zarobila je 323 oficira, 42.215 podoficira i vojnika, 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, dva aviona, kao i više od 60.000 pušaka. Ogromni su bili i gubici na obe strane – austrougarska vojska izgubila je 27.000, a srpska 22.000 vojnika.

Zbog izvojevane pobede u Srbiji se osećao ponos. Svuda se veličala vojska, njena upornost i izdržljivost našeg naroda koji je pobedio mnogo jačeg neprijatelja. Sve više se počelo govoriti i o ujedinjenju srpskog i ostalih južnoslovenskih naroda, a verovalo se da Austrougarska više neće imati snage da nas, u skorije vreme napadne i ugrozi. Tako je „Politikin” uvodnik od 21. decembra završen sledećim rečima: „Bez ičije pomoći, snagom svojih mišica i čistotom svoje pravedne stvari Srbija je izvršila jedno veliko, natčovečansko delo. Ona je spasla sebe samu, spasla je svoj narod i postavila je čvrst temelj za narodno oslobođenje i ujedinjenje kome više ne može biti nikakve brane.”

Kraj Kolubarske bitke nije bio i kraj velikih iskušenja i žrtava. Još bitka nije bila ni čestito završena, a pojavila se nova opasnost – epidemija tifusa koja je, u zimu i proleće 1915. odnela više žrtava nego Cerska i Kolubarska bitka zajedno, a jesen te godine donela je nova iskušenja i stradanja. Kolubarska bitka ostala je temelj na kojem su, posle mnogo odricanja i žrtava građeni novi uspesi i pobede.

Unapređenje generala Mišića

Više puta penzionisan i osporavan, general Mišić nije uvek bio u milosti političara i državnika. Ali, vojničku veštinu i vrline nije mu niko mogao osporiti. Zato je, odmah po završetku Kolubarske bitke unapređen u čin vojvode i to od, njemu ne uvek naklonjenog regenta Aleksandra Karađorđevića. U telegramu regenta Aleksandra, koji je prenela i „Politika”, između ostalog se kaže: „Komandantu Prve armije, gospodinu vojvodi Živojinu Mišiću! Sa svim oficirima, podoficirima i vojnicima, mojim dičnim junacima Prve armije primite moju toplu zahvalnost za iskrene čestitke i želje koje ste mi uputili o mom rođendanu. U isto vreme želeći da vam dam najvišeg dokaza koliko cenim vaš rad lično i zasluge Prve armije u našoj ofanzivi drago mi je saopštiti vam da vas na današnji dan proizvodim u čin vojvode.”

Kako je stradala „Politika”

Tokom austrougarske okupacije Beograda „Politika” nije izlazila, a posle oslobođenja trebalo je da prođe gotovo nedelju dana pa da list, na zadovoljstvo njegovih čitalaca željnih vesti i informacija ponovo bude pokrenut. Razlog tome leži u činjenici da je, tokom boravka Austrougara redakcija lista bila gotovo uništena. O tome je „Politika” detaljno obavestila čitaoce, u tekstu u kojem se, pored ostalog kaže: „Puna četiri dana trebalo je, pa da se u prostorijama ’Politike’ popravi, počisti i uredi ono što su Austrijanci počinili. Slagačko odeljenje je celo urnisano, tako da smo sva slova morali baciti i urediti novu slagačnicu. Sve fioke, svi ormani, svi pisaći stolovi su obijeni i razvaljeni. Štamparska boja je rasuta, a flaše mastila razbijene su o bele hartije. Nasred administracijske sobe ložena je vatra, ali srećom do požara ipak nije došlo…” Tako su, još pre sto godina stradali „nepodobni” mediji, a austrougarske vlasti su, prilikom povlačenja pored većeg broja Beograđana, u zarobljeništvo povele i četiri „Politikina” radnika – tri tipografa i jednog mašinistu.

 

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: