Novak Đurović: Nekonkurentni mediji pokušavaju da legalizuju krađu!

N

ovak Đurović, poznati fotoreporter i urednik fotografije u beogradskim “Našim novinama” nedavno je postao lauretat  “Pres foto Srbija”. Po prvi put ova prestižna nagrada dodeljena je sportskoj fotografiji čime su postavljeni i novi standardi.

Hercegovina je oduvek definisana kao  “kolijevka usmene književnosti”,  sve do pojave Slobodana Đurovića , Novakovog oca, rođenog Trebinjca, legendarnog sportskog fotoreportera. Posle toga više ništa nije bilo isto, pa ni definicija o Hercegovcima koji su pored dara za besedništvo pokazali i nove potencijale. Novak priča na koji je način od oca nasledio ljubav prema fotografiji.

– Tata je zapravo i glavni “krivac” što sam se opredelio za fotografiju. Još kao dete odlazio sam sa njim dok je slikao utakmice i probao da napravim po neku fotku. Kasnije sam aktivno bio uključen u našoj fotografskoj radnji gde sam fotografisao ljude za dokumenta, razvijao filmove i pravio zajedno sa njim kolaže navijača koje smo prodavali širom stare Jugoslavije. Fanovi “večitih rivala” naručivali su ih poštom iz različitih gradova. Prve profesionalne korake napravio sam devedesetih godina u “Blic Sportu” kod Manojla  Vukotića. On  mi je tada rekao da cu biti dobar fotograf, ako moj rad bude upola kao tatin – priseća se Novak svojih početaka i nastavlja: .

– Pored oca koji mi je stalno davao savete, ali i kritike, puno sam naučio od Miše Vukadinovića, mog prvog urednika fotografije.  Gledao sam njegove radove i načine kadriranja u čemu je bio neprevaziđen. Tata je bio strog kritičar, ne samo prema meni,  nego i celoj mojoj generaciji što na utakmicama jurimo dobar momenat da slikamo. Njegova definicija fotografije je da se uhvati trenutak koji opisuje konkretan događaj. npr. fudbaler koji je dao gol.

-U eri digitalnih medija da li je fotografija dobila ili izgubila na ceni?
Ako gledamo svet onda je dobila, jer su cene fotografije i angažovanja dobrih fotografa postale visoke. To je i razumljivo jer je i oprema skuplja. Sa druge strane na  internetu mogu da se nađu kojekakve fotografije što devalvira profesiju, jer ispada da bilo ko može da fotografiše bilo šta. Drugi problem je još ozbiljniji, a to je krađa fotografija što postaje vrlo opasan trend.

Paparazzo fotografijama se bave neznalice!
– Šta mislis o paparazzu?
– Sve najgore. To uglavnom rade loši fotografi. Oni ne znaju da izmere svetlo, uključe blic ili podese najosnovnije parametre na foto aparatu kako bi fotografija izgledala bar pristojno. 

– Šta mislis o aktuelnim zahtevima pojedinih medija da fotografiju koja je jednom negde izašla može svako da koristi bez nadoknade?
– Iskreno se nadam da takav predlog neće dobiti zeleno svetlo, jer je potpuno jasno da se time grubo narušavaju autorska prava. Ako bi taj predlog zaista bio usvojen, onda bi mogli da kažemo da je pronađen način da krađa bude legalizovana. Zagovornici ovakvog zakonskog predloga su nekonkurentni mediji koji nemaju sopstvene kadrove i arhivu i na taj način pokušavaju bez ikakvih ulaganja da postanu konkurentni.

Šta  je najteže u tvom poslu?
– Oprema, teška je oko 20 kilograma (smeh).  Nabrojaću samo neke od rizika koje nosi ovaj posao. Recimo fotografišete navijače koji nisu baš raspoloženi ili ste na utakmici velikih tenzija gde postoji mogućnost da doleti kamenica, baklja ili neki sličan predmet u objektiv. Da ne pominjemo vremenske nepogode poput snega, kiše ili grada koje vam smetaju da napravite dobru fotografiju. Sport je specifičan. jer dok god događaj traje koncentracija mora biti maksimalna. Ne možete unapred da znate koja će situacija biti ključna i koliko god želeo da navijam moj fokus je na objektivu.

– Po čemu je specifična fotografija Milice Mandić za koju si dobio dve nagrade?
– Bio sam na pravom mestu u pravo vreme i zabeležio momenat o kojem fotografija sama priča. Njena dodatna vrednost leži u činjenici da je Milica baš na tom takmičenju, Olimpijadi, osvojila zlatnu medalju. Posebno mi je drago što je prvi put sportska fotografija pobedila na takmičenju “Pres foto Srbija”.

Najbolji foto aparat je – honorarac!
Otac ti je poznati Trebinjac, ispričaj nam neku anegdotu iz njegovog života?
– Ima ih puno, ipak najviše volim onu u kojoj fotoreporteri vode živu raspravu na temu koji je najbolji foto aparat. I dok svi nabrajaju kojekakve modele, ćale zaključuje: “Najbolji foto aparat je – honorarac. Ide gde god ga posalješ.”

– Kada si i za koju fotku dobio prvu nagradu?
– Prva nagrada je dosla spontano jer nisam znao da sam u konkurenciji. Moji tadašnji urednici Marko Đokovic i Nemanja Jovanović poslali su moju fotografiju na konkurs agencije Beta. Na njoj je bio biciklista u letu pored Pobednikovog spomenika.  Francuski kulturni centar me je nagradio putovanjem na najveći sajam novinske fotografije u Perpinjon. Tako sam postao prvi nagrađeni fotograf  iz Jugoslavije koji je prisustvovao tom svetskom sajmu koji se svake godine održava u ovom gradu.

–  Koliko nagrade utiču na cenu rada?
– U zemlji Srbiji to ništa ne znači,  jer će klijenti uvek izabrati manju cenu u odnosu na kvalitet. Ukoliko ceniš sebe i svoj rad moraš se unapred pomiriti sa tim da ćes imati manje tezgi. U svetu je to drugačije,  jer je angažovanje nagrađenog fotografa stvar prestiža.

Planiraš li u skorije vreme da otvoriš izložbu svojih radova?
– Mislim da je za tako nešto jos uvek rano.

Kakvo ti je sećanje na Trebinje i ides li često?
–   U Trebinje idem kad god mi se ukaže prilika. Doživljavam ga kao svoj grad. Na neki način u njemu sam i odrastao. Kao dete  raspuste sam provodio kod babe i dede koji su mi sve dozvoljavali. Milina jedna!  I sada mi je pred očima slika modrog neba pred zalazak Sunca, obasutog sa milion zvezda. Takvog neba nema nigde.

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: