Nenad Zimonjić: Ponosan sam na svog pretka gatačkog vojvodu Bogdana Zimonjića

Vojvoda Zimonjić, koji vuče poreklo iz Gacka je moj najpoznatiji predak. Nekolike porodice su se preselile iz tog kraja i otišle, jedna u okolinu Vučkovice kraj Kragujevca, odakle su moji, a druga kod Čačka
sp-zimonjic_620x0

 

Izvor: Novosti.rs
Autor: N. Mandrapa 

TO je u isti mah vojnik i krstaš, sveštenik i vojskovođa, pop i vojvoda. Slavni Bogdan Zimonjić, hrabri je srpski ustanik iz Hercegovine, pred čijim balčakom i puškom su Turci u 19. veku uzmicali. Ovo su reči ispisane na stranicama knjige, koja ukoričena stoji na stolu fitnes centra “MVP”, gde se Nenad Zimonjić uoči Nove godine pripremao za još jedan kondicioni trening sa Vladom Kaplarevićem.

– Znam tu knjigu od korica do korica. Kako ne bih znao. Vojvoda Zimonjić, koji vuče poreklo iz Gacka je moj najpoznatiji predak. Nekolike porodice su se preselile iz tog kraja i otišle, jedna u okolinu Vučkovice kraj Kragujevca, odakle su moji, a druga kod Čačka. Mama je Ličanka, iz Gospića. Nadam se da sam pokupio ono najbolje i od jednih i od drugih – smeje se Nenad.

Svetski majstor dubla je neko o čijoj teniskoj karijeri se mnogo zna. Iz meseca u mesec obara neki novi rekord u belom sportu i ustoličio se među istinske velikane tenisa. Međutim, retko kada je pričao o svom privatnom životu, intimi, detinjstvu, odrastanju, porodici i vaspitanju, i svemu onom što mu je pomoglo da danas bude to što jeste.

– Rođen sam u Beogradu. Išao sam u Osnovnu školu “Starina Novak” i potom u Ekonomsku. Živeo sam u Borči, a trenirao tenis od sedme godine. Bilo je jednog dana testiranje u Zvezdi i od preko 300 polaznika, selektirano je nas šestorica. Trener nam je bio Goran Bubanj. Tu je sve počelo. Imao sam prilike da probam i druge sportove. Bio sam dobar i talentovan u košarci, fudbalu, pobeđivao sam na opštinskim takmičenjima u krosu za školu.

BRADU NOSIM OD 1996.

BRADU i prepoznatljiv imidž Nenad je počeo da neguje od 1996.
– Jednom sam se slučajno obrijao, 2000. na turniru u Parizu, igrao sam sa Artursom. Maltene me nije prepoznao. Ma, sebi sam bio neobičan.

Zimonjić je u školi uvek bio odličan đak.

– Imao sam sve petice u prva četiri razreda, a u druga četiri sam takođe bio odličan. Matematika mi je išla super, a srpski i pisanje sastava ne baš najbolje. Te školske dane pamtim po lepim stvarima, drugarima, sportu. Sećam se da mi je fizičko bio omiljeni predmet, učili smo druge sportove, i ozbiljno se tome pristupalo. Najveću konkurenciju sam imao iz susednog odeljenja gde je Pavle Škerović trenirao fudbal, Marko Marković vaterpolo, Dragan Peruničić je bio sjajan u plivanju, u delfin stilu, bio je i prvak države ako se dobro sećam. Naš četvorica smo bili najbolji sportisti, zajedno smo imali fizičko i plivanje. Iz mog odeljenja, bilo je dosta drugara, Goran Marković, Goran Mihajlović, Ivan Koen, Milica Milutinović, Marija Perduh…

Popularnost među devojčicama je dosta rano počela.

– Uvek su tu bila ta dečija zaljubljivanja. Bila je toga u školi… Jedna Jelena je bila moja prva simpatija. Osam ili devet godina sam imao, baš rano – počeo je malo da zamuckuje Zimonjić, dok ga je Vlada “začikavao” rečima “Plavi čuperak”.

Nenad nije bežao sa časova ili pravio probleme.

LEON I LUNA

NENADOVA deca Leon i Lun još godinu dana idu u vrtić.
– Zasada mogu da putuju na neke turnire, velikom zaslugom moje supruge Mine koja sve sjajno organizuje da imamo pravu porodičnu atmosferu gde god se nalazili. Ali, ne želimo da ih non-stop seljakamo, da menjaju hotele i slično. Trudimo se da biramo putovanja gde ćemo boraviti u apartmanima ili iznajmljenim kućama. Kada krenu u školu to više neće biti moguće. Pitanje je i koliko ću ja još igrati tenis, odnosno na kojim ću turnirima učestvovati. Možda ću preskakati dobar deo sezone, kako bih bio sa njima više, oporavljao se. Videćemo.

– U školi sam bio disciplinovan, slušao sam, bilo mi je interesantno šta nastavnik govori. Učio sam na časovima. Prve četiri godine sam išao i u celodnevni boravak, pa smo igrali fudbal, rukomet. Važio sam za nekog ko se borio, uvek želeo da bude najbolji i dosta sam zahtevao od svojih drugara. Sećam se da je čak učiteljica zvala moje roditelje na sastanak gde je rekla da ja nekako previše želim da pobedim i mnogo tražim od ostale dece, i da nisu svi u sportu kao ja. Ali meni je to bilo prirodno.

Slobodno vreme se drugačije provodilo nego danas.

– I tada su bile igrice, ali to su imala malobrojna deca, ne svi. Video klubovi su krenuli tek kasnije. Nije bilo nekog programa na TV, malo je filmova bilo, gledao se Muzički tobogan, Branko Kockica, a nedeljom je išao neki partizanski ratni film.
Interesantnije mi je bilo da budem sa drugom decom. Odlazio sam dosta u Zvezdu, na tenis, neko vreme sam i radio za šankom. Davao sam pića, pravio tople sendviče, zauzvrat dobijao nešto od njih. Čekao sam da ako se nekom ne pojavi partner, igram sa rekreativcima, trenirao sam dosta i na teniskom zidu.

Roditelji, otac Mirko, majka Nevenka i brat Igor su znatno uticali na Nenada da postane zrela i stabilna ličnost.

– Moji roditelji su izuzetno pošteni ljudi i to su preneli i na mene. Naučili su me da budem iskren, da se trudim da pomognem drugima, ako mogu. Osamostalili su me dosta rano. Sa devet godina su me pustili da idem sam u selo, četiri autobusa sam menjao do Vučkovice. Sa 15 godina sam išao sam u Ameriku. Imali su izuzetno poverenje u mene.

Na sve to, naš teniser im je vraćao pažnjom, dobrim ocenama u školi i rezultatima na terenu.

– Možda im je smetalo kada se iznerviram, ponekad bacim reket ili opsujem. Mami je to najviše smetalo, a tata se tu postavljao vrlo dobro. Bio je fenomenalan u vođenju, pristupu i načinu kako je razgovarao sa mnom oko uspeha, poraza. Imao sam maksimalnu podršku roditelja. Uticaj je imao i moj dugogodišnji kondicioni trener Zoran Grbović. Mnogo mi je pomogao u sazrevanju kao sportiste i čoveka. Imao sam podršku i od svog osam godina starijeg brata Igora, koji je i sam trenirao hokej na ledu i košarku. Nažalost, malo smo se viđali kao deca. Išli smo u različite smene i sretali se ujutro i uveče. Ali je prema meni uvek imao više nego zaštitnički odnos – zaključuje Zimonjić.

BORČA

LEPO je bilo odrastati u Borči u to vreme, dodaje Zimonjić.
– Borča mi je ostala u lepom sećanju. Igrali bismo košarku, fudbal, sami smo organizovali takmičenja u štafeti, pored žmurki, klikera i svega ostalog. Kada bih završio sa obavezama, išao bih odmah napolje i provodio vreme napolju sa decom dok ne padne mrak. Pamtim i da sam dosta vremena gubio u saobraćaju, na putu ka školi, do grada. U međuvremenu sam se preselio u Novi Beograd i sada retko idem u stari kraj.

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: