Nebojša Glogovac: Moj deda iz Drаmiševa odležao je 10 godina u Foči, jer nije hteo u partizane!

U ekskluzivnom razgovoru za beogradski Nedeljnik (kome još jednom zahvaljujemo na dozvoli da ovaj tekst u celosti prenesemo), jedan od najboljih – a svakako najpopularnijih – srpskih glumaca Nebojša Glogovac nije sa Zoricom Marković, kao što to mnogi glumci rade, govorio samo o svojoj ulozi, onoj Čiča Draže, već i o tome šta je za njega četnički pokret značio, zašto je komunizam bio dobra ideja, ali nije imao šansu, o Titu i Jovanki Broz, o tome zašto je politika kurva, o najvećim srpskim mitovima i zabludama, o tome zašto nas i dalje posmatraju i tretiraju kao loše momke…
Izvor: Nedeljnik
Autor: Zorica Marković
 
O

vih dana gledamo Nebojšu Glogovca u ulozi koja bi nekom manje iskusnom glumcu i te kako mogla da promeni život. Njegova glumačka biografija je toliko “teška” u pozitivnom smislu, da će ostati imuna na kontroverze koje su i pre prikazivanja zapratile seriju Radoša Bajića “Ravna gora”. Štaviše, biće to jedna od serija koje ćemo gledati i više puta, i to ne zbog toga što nemamo drugih.

U trenerci, toplog nedeljnog popodneva, u opuštenom Glogovcu ne vidim nikakvih sličnosti s vođom ravnogorskog pokreta, Dražom Mihailovićem. Pomalo o Dorćolu, i stilu života, čitanju novina, koje u stvari prelistava a tek ponešto čita, o Mikser hausu i ljubavi prema dobroj svirci, posle nameštanja foto-aparata sinu Gavrilu, i tek onda se vraćamo na Čiča Dražinu sudbinu.

Čim je počelo snimanje i mnogo pre emitovanja prve epizode, serija „Ravna gora” izazvala je, očekivano, reakcije i četnika i partizana, na koje se i danas delimo.

– Sve je vrlo jednostavno. Ako se raspitate i bez predrasuda pokušate da prikupite podatke o celoj priči, o ravnogorskom pokretu i kraljevoj vojsci u otadžbini, videćete da je, političkom propagandom i istorijom koju su pisali pobednici, ta cela priča skrajnuta i prokazana. Na montiranom procesu Draži Mihailoviću to je osuđeno kao ono što nećemo da imamo u Jugoslaviji, ali to je igra koja je došla nakon rata i nakon što su partizani dobili pomoć od Čerčila, odnosno kad je u jednom trenutku promenio stranu i rešio da podrži partizanski pokret. Do tada, glavni borci protiv fašista bili su četnici i četnički pokret kao gerila, s gerilskim načinom ratovanja. To je bila ta zvanična vojska zatečena ratom. Kralj je pobegao, potpisana je kapitulacija, a Draža Mihailović i njegovi vojnici rešili su da se bore protiv fašista.

U mnogim borbama četnici su prvi napadali fašiste, oslobodili nekoliko gradova, zajedno su delovali s partizanima, a na Kadinjači im i držali odstupnicu. Ali, kad je izostala pomoć i kad je Čerčil promenio politiku pod uticajem nekih obaveštajnih službi, koje su ga često trovale lažnim informacijama, odlučio je da podrži partizanski pokret.

glogovac-unutra2

Kad je došla partizanska jedinica da vodi ekipu iz sela Dramiševa, odakle je moj deda, iznad Nevesinja, ti ljudi nisu znali zašto su ovi došli po njih, ni ko su ti partizani. Slavila se slava, kralj i otadžbina, držale se neke tradicionalne vrednosti koje su bile sastavni deo svakodnevnog života. I onda dolaze neki ljudi i hoće da nas vode u to nešto njihovo. Nisu pristali na to, branili su se, moj deda je odležao deset godina u Foči zbog toga što nije hteo u partizane

Šta je cilj serije, da li da izmiri suprotstavljene i hoće li nam ona bar malo pomoći da razumemo jedni druge i budemo manje polarizovano društvo?

– Serija nije nikakva propagandna priča, u slavu četništva, da učini da sad svi volimo četnički pokret, već da se skine ljaga s tih ljudi i ispriča ono što je bilo. Jer, nemoguće je da su svi ti ljudi zločinci, iako je sigurno i takvih bilo na svim stranama. Draža Mihailović se borio za ovu zemlju od Solunskog fronta do Drugog svetskog rata, na svim mogućim ratištima, dobijao odlikovanja za hrabrost, posthumno odlikovan od Amerikanaca zato što je spasao na desetine američkih pilota u Drugom svetskom ratu. Sve se to nešto krije, zabašuruje i tako to stoji već šezdeset godina. Nije u redu prema tom čoveku, pri tom jedno vrlo obrazovanom vojniku, čoveku koji je u Francuskoj završio vojne škole. Nema temelja da su ti ljudi išli okolo s velikim masnim bradama i klali sve što stignu. To je nemoguće i nije logično.

Kad smo kod zaboravljanja, zaboravlja se i šta je bila Srbija pre četnika i partizana. Jesmo li razrešili tu dilemu Drugog svetskog rata?

– Mislim da nismo. Podele na ovim prostorima temelj su svih problema i serija je u stvari o toj tragediji bratoubilačkog rata, da su se ljudi odavde okrenuli jedni protiv drugih, boreći se protiv istog neprijatelja. Međutim, to je onda išlo ka borbi za vlast, koju su jedni osvojili, a kad su je osvojili, trebalo je oblatiti one druge. Nakon toga dolazi sticanje ogromnog imetka, takozvana nacionalizacija, koja je ljudima otimala zgrade, kvartove, njive, sva bogatstva koje su stekli svojim radom, ali pošto nisu bili komunisti, treba im to oteti, a onda kad smo oteli, onda ćemo to zakonima i da štitimo. I onda imaš jednu ekipu ljudi koja je oštećena, oduzeto joj je sve, i drugu ekipu koja do tada nije imala baš nešto, a onda odjednom ima sva ta bogatstva.


Sve gadosti, sve devijacije dobile su formu zvanične grupe, od pedofilije do nekrofilije, svih izopačenih sklonosti koje definitivno postoje, ali su sada dobile svoje klubove obožavalaca, s majicama, amblemima, kačketima, prodavnicama

Mislim da priča nije samo emotivna i ideološka, tu se radi o ozbiljnim novčanim transakcijama, o kraljevom zlatu koje je tada negde nestalo, o ogromnoj lovi koja je odjednom prešla u partizanske ruke i koje je trebalo zaštititi nekim zakonima, koje ćemo u dogovoru da izglasamo. A onda se ta konfrontacija potpiruje i održava nekom vrstom antagonizama i održavanjem mržnje, surevnjivosti. Mislim da je tu negde koren cele priče i da propaganda služi očuvanju te otete imovine.

Jednom ste rekli da smo skloni da, parafraziram, svojim vojskovođama i liderima uvek skinemo glavu. Kako vi lično gledate na ulogu Draže Mihailovića u ratu i na njegovu sudbinu?

– Moj deda je bio četnik. Ta cela ideologija koja je dolazila od majčice Rusije, po novom komunističkom pokretu, sporo se širila u suštini, jer nije bilo komunikacija kakve postoje danas. I kad je došla partizanska jedinica da vodi ekipu iz sela Dramiševa, odakle je moj deda, iznad Nevesinja, gde su uveli struju pre dvadeset godina, ti ljudi nisu znali zašto su ovi došli po njih, ni ko su ti partizani, kakvi komunisti. Slavila se slava, kralj i otadžbina, držale se neke tradicionalne vrednosti koje su bile sastavni deo svakodnevnog života. I onda dolaze neki ljudi i hoće da nas vode u to nešto njihovo. Nisu pristali na to, branili su se, moj deda je odležao deset godina u Foči zbog toga što nije hteo u partizane i što su tu partizansku jedinicu oterali s Dramiševa. I celo selo nije pristalo, svi ti ljudi su želeli da nastave svoj dotadašnji život i poštuju dotadašnje vrednosti.

Ljudi se brane, ne daju da se tek tako ruše temeljne vrednosti, nije lako pozdraviti se sa svim tim i preći u komunizam, i reći da nema Boga, tako da moje opredeljenje nikad nije bio komunizam. Sama komunistička ideja jeste sjajna, vrlo bliska hrišćanskoj na neki način, zbog jednakosti, ljudska smo bića. Sve je to u redu. Ali se ispostavilo da služi jednom čoveku. Svi ostali žive u nekoj prosečnosti, ali su neki jednakiji od drugih. Strahovlada, jednoumlje, ne smeš da misliš drugačije, da pevaš drugačije, da kažeš drugačije, to su neke kontradiktornosti tog sistema. Ja sam to što glumim i tu priču o vojsci u otadžbini znao i bio obavešten o njoj prilično, tako da me serija nije promenila, već mi utvrdila mišljenje.

Dugo nije bilo dobro verovati u tu ideju, čak je bilo i opasno misliti i govoriti drugačije od zvanične istorije.

– Moj otac je sveštenik, i mi smo negovali tradiciju u kući. Sećam se da su na kraju liturgija dolazili neki ljudi u balon-mantilima, držali ruke u džepovima, što se u crkvi ne radi, stajali da čuju jer sveštenik na kraju liturgije ima propoved, tumačenje Jevanđelja i obraćanje narodu u crkvi. Dolazili su da paze da sveštenik ne priča nešto van okvira crkve, da se ne krene u neke sfere koje crkvi nisu dozvoljene. Isti ti su devedesetih počeli da se krste, da krste svoju decu, da slave slavu i tako dalje. To je ta čudna neka nedoslednost i vrlo zbunjujuća po mentalno zdravlje naroda.

Bolest i smrt Jovanke Broz aktivirali su priče i interesovanje i za ostale tajne SFRJ, pa je nedeljama glavna vest bila šta ona ima da otkrije u memoarima, i šta je pronađeno u tajnom sefu u njenoj kući. Jesmo li shvatili šta je krila ta “visoka politika”?

– Iako smo shvatili i iako su sve političke igre vrlo razotkrivene i jednostavne, taj sistem i dalje funkcioniše. I dalje narod možeš da tretiraš kao stado i da manipulacijama vladaš i održavaš tu neku tenziju, sukobljavaš određene grupe, gurajući jednu vrstu ideologije u jednu, a drugu u drugu grupu. Dobija se taj polaritet koji je uvek spreman da eksplodira, da napravi problem, i mislim da na toj vrsti antagonizama politika funkcioniše. I za to vreme, dok se vi svađate, “mi” ćemo da pravimo neke pare, otimamo neke drumove, kuće. Najveća prevara je što tu nema nikakve ideologije, i zalaganja za neku ideju, ma koja bila, nego je to prosto postavka, da bi politika funkcionisala.

glogovac-small

Prevara demokratije je što svi mogu da kažu šta hoće, pa samim tim to gubi vrednost. Kad svi viču, i svi govore šta god hoće, to postaje kakofonija, jedan opšti ton, u kojem “vi slobodno nastavite da vičete, a mi gore ćemo da radimo svoje”. Jer nema jasnog glasa koji govori to što nije u redu, svi govore svašta, i gubi se poenta

Da li ste čitali Jovankine memoare i verujete li vi u tu priču, da je bila skrajnuta jer je previše znala?

– Moguće da je znala više nego što je smela da zna, šta god to značilo. Sad, sve to je obavijeno nekim velom tajne koji je, iz onoga što sam čitao, bio jedan zatvoren krug u kojem su razni imali neke interese, i branili ih. Mi pre svega ne znamo ko je Josip Broz u stvari, ni da li je to taj Josip Broz iz Kumrovca, i šta se dešavalo na tom frontu u Galiciji, da li je poginuo pa je zamenjen drugim čovekom. Taj njegov jezik koji ne pripada ni jednom dijalektu ovde poznatom, ali eto, bravar je proguran i kasnije je vrlo pametno vodio igru, jer bio je jedan od viđenijih državnika svojevremeno. Sve je to napravljeno kako treba, i imate naizgled zadovoljan narod. Na drugoj strani, na Golom otoku prebijani i ubijani su ljudi, politički protivnici, kao i po inostranstvu. Imate mnoštvo mrtvih duša koje su stradale zarad tog dobrog života, i sve te kredite koji su dizani i ostavljani nakon smrti. Taj privid sreće od nekih četrdeset godina je u redu, ali pitanje je koja je to matematika koja je dovela do toga i da li se razmišljalo šta će biti posle, kad Tito umre.

Sledeće godine je stogodišnjica Prvog svetskog rata, pa se i tu navodno revidira istorija i to da li je Gavrilo Princip bio terorista ili revolucionar?

– Čisto sumnjam da se revolucija i tako ozbiljni događaji dešavaju zato što, eto, nekom je dosta svega i odlučio je da reši tu stvar. Mislim da se oni dešavaju uz potporu nekih sila kojima to treba. To je uvek neka vrsta političke konstelacije, u kojoj je devedeset odsto prikriveno, a ovih deset odsto što mi vidimo, to služi za igranje s narodom i zamlaćivanje stada.

Ako je tako s daljom prošlošću, da li ćemo ikad saznati političku pozadinu Đinđićevog ubistva?

– Kako, ako su dan-danas zatvoreni dokumenti od Drugog svetskog rata koji ne smeju da se otvaraju? Zašto ne smeju i zašto se to krije, zašto je gomila važnih podataka u Vatikanu, Vašingtonskom muzeju, ovamo-tamo, ne znam koja su to više tajna mesta, neki čudni bunkeri, gde se to nešto čuva i krije, a sve je tako transparentno i demokratski. To je takva jedna laž i prevara. Po nekom iskustvu i nekim stvarima koje znamo, mislim da je očigledno da to nikad nije uzlet revolucionarnog duha dva-tri prijatelja koji su rešili da menjaju stvari. To je obično neka šira igra.

Podele na ovim prostorima temelj su svih problema i serija je u stvari o toj tragediji bratoubilačkog rata, da su se ljudi odavde okrenuli jedni protiv drugih, boreći se protiv istog neprijatelja. Međutim, to je onda išlo ka borbi za vlast, koju su jedni osvojili, a kad su je osvojili, trebalo je oblatiti one druge

Šta mislite, zbog čega je ovaj narod uvek voleo vođe i čvrstu ruku? Uvek nam je bio potreban taj neki jedan čovek, pa i danas, kojeg ćemo za sve okriviti, ili mu pripisati sve zasluge?

– Ovo je zemlja četiri vetra, duva sa svih strana i uticaji su ogromni, mi smo na raskrsnici, direktno na čvorištu. I svi pokušavaju da inkorporiraju svoj interes, a pokušaji ostvarivanja tog interesa se prelamaju kroz narod, kroz glasačko telo ili kroz telo koje treba da ratuje, da brani jednu drugu treću stranu… I onda je teško definisati naš mentalitet i zašto je nama potreban vođa da ga krivimo ili hvalimo. Uostalom, imate tu prevaru demokratije, ta neka vrsta rasutosti toga ko vlada i ko vuče glavne poteze i koga možeš da okriviš, jer ih je gomila, i ti ne možeš da napadneš jednog. Druga strana prevare demokratije je što svi mogu da kažu šta hoće, pa samim tim to gubi vrednost. Jer, kad svi viču, i svi govore šta god hoće, to postaje kakofonija, jedan opšti ton, u kojem “vi slobodno nastavite da vičete, a mi gore ćemo da radimo svoje”. Jer nema jasnog glasa koji govori to što nije u redu, svi govore svašta, i gubi se poenta. Mislim da je to jedno od lukavstava demokratije.

Da li je uspeh filma “Krugovi” na međunarodnoj sceni pomalo i pobeda običnih ljudi koji su ovde ispaštali jer nije bilo nikog ko bi ispričao njihovu priču u njihovo ime? Da li mislite da se tako menja naš imidž u svetu?

– Ova slika nije slika o Srbiji koja je dobra, već o jednom čoveku koji je uradio nešto hrabro. Nije on uradio ništa srpski, već ljudski. I to je ono što nam je potrebno. Da odjebemo sve te gluposti “mi Srbi smo nebeski narod”. Sve što treba jeste da budemo pošteni, dobri ljudi, koliko god je moguće… svi mi, Srbi, Muslimani, Hrvati, Makedonci… To je jedina osa oko koje ljudskost može da se drži. Sve ostale autosugestije i ubeđivanja da “mi Srbi jesmo mnogo opasni, dobri i jaki”, sve je to prošlost koja je varljiva i pisana ovom ili onom rukom, i nebitna je za danas. S druge strane, igre se vode i igraju, vozaju nas naši i njihovi, narod u principu uvek plaća taj porez, a država mu ga uzima i priča svoju priču, to je oduvek tako. Ljudskost je osnova tog filma, ljudski gest, ne srpski. Samo je jedan Srbin učestvovao.

Glupo je truditi se samo da znaš ono što ti neophodno treba, suviše je skučeno i jadno, treba širiti svoj duh, da se uzvisiš koliko možeš, ali je količina informacija koju imamo prevelika i nepotrebna. Kao strašan špic u saobraćaju u gradu gde sve odjednom stane, i više nemate gde, ni u rikverc, ni levo, ni desno, sve staje. I onda ljudi izađu iz kola i krenu peške

I dok se svet oduševljavao “Krugovima” i činu Srđana Aleksića, kod nas je mladić koji je branio brata, Fedor Frimerman, izgubio život. I vi sami ste jednom intervenisali u Puli, priskočili čoveku u sličnoj situaciji. Kako je postalo smrtno opasno stati u nečiju odbranu?

– Mislim da je isto tako rizično da u Harlemu skočiš na tri crnca koji šibaju nekoga, isto ti život visi o koncu, čak je i mnogo veća šansa da se pogine. Vreme je takvo, nije to samo ovde, i mislim da je to globalna pojava jednog rasta agresivnosti, svih pervertiranih ljudskih osobina koje su došle do svojih klubova obožavalaca. Sve gadosti, sve devijacije dobile su formu zvanične grupe, od pedofilije do nekrofilije, svih izopačenih sklonosti koje definitivno postoje, ali su sada dobile svoje klubove obožavalaca, s majicama, amblemima, kačketima, prodavnicama. To je globalna slika i posledica, možda, viška informacija, koje kolaju i koje su toliko dostupne i toliko na tanjiru, da se stvara neki paradoksalni problem, kad si u punoj prodavnici i ne znaš šta da kupiš više. I čini ti se da bi kupio sve.

Ali nesporno je da su u Srbiji danas dominantni rijalitiji, starlete… Koga kriviti za to?

– Ne znam koga kriviti. Umetnost, muzička i filmska, pre svega, nemaju više ideja. Sve su priče ispričane i u priči igranja stvarnosti došlo se do nekog kraja, čini mi se, i šta god napravio, trudio se da postigneš relizam kao žanr, vrlo je sumnjivo, nema takvo dejstvo kao kad ti viriš kod “Velikog brata” i gledaš ljude kako spavaju. To je stvarno, oni ne glume, mada u stvari glume, ali nisu učili škole. To je postalo intrigantnije. Mediji i protok informacija takvi su da ulaze u gaće ljudima, nije više interesantno šta će neko reći i o čemu razmišlja, nego da li nosi gaćice ili ne. Mnogo je zanimljiviji ulazak u tuđe meso od toga šta oni misle o nečemu. Prešla se granica tog kruga oko čoveka koja se smatra pristojnom, kao kad vam neko stoji previše blizu dok priča vama, uđe vam u peterac. Ta vrsta nepoštovanja tuđeg prostora vrlo je prisutna i ozvaničena, a to boli u suštini.

Gde ćemo s tim završiti?

– To mi već liči na onu već objašnjenu priču o Kuli vavilonskoj i pomešanim jezicima. U jednom trenutku, taj preopterećeni informativni sistem mora da pukne jer prosto nema svoje biološko opravdanje. Ljudi nemaju potrebu da znaju sve to što im je tako dostupno. Glupo je truditi se samo da znaš ono što ti je neophodno potrebno, suviše je skučeno i jadno, treba širiti svoj duh, da se uzvisiš koliko možeš, ali je količina informacija koju imamo prevelika i nepotrebna. Kao strašan špic u saobraćaju u gradu gde sve odjednom stane, i više nemate gde, ni u rikverc, ni levo, ni desno, sve staje. I onda ljudi izađu iz kola i krenu peške. Ili će se to izmetnuti u neki strašno krvav sukob i selekciju koja će da resetuje planetu.

Ivan Tasovac se uhvatio posla koji je upropastio mnoge pre njega. Da li je ludost danas prihvatiti se pozicije ministra za kulturu, kad prethodnik kaže da je za to izdvojeno “nula dinara”?

– Nije tu ranije bilo pravih ljudi. Ne mislim da je Tasovac pogrešio, on je jedan od najboljih do sada, svojim intelektom i sposobnostima u sebi spaja dovoljno kvaliteta, pokazuje čak i menadžerske sposobnosti, jer podigao je i učinio atraktivnom Filharmoniju koja je bila prazna. Otići u Strahinjića bana među ove pozere i baciti im čaršav na kojem piše “hvala što ne dolazite”, to su gestovi duhovitog, prosvećenog uma. Mislim da je od svih do sada najzaslužniji da nosi zvanje ministra kulture. Šta će da uradi s tim što je kultura danas, što su oni prethodni obezbedili kao zalog za kulturu u ovoj zemlji s bednim budžetom, to je ogroman posao. Svakako mu ne mogu zameriti ako ne uspe, ali podržavam ga apsolutno.

Vaša predstava “Metamorfoze” govori o promenama, o kojima nam političari stalno “drobe”. Možemo li da se promenimo?

– Ne, treba da postoji sistem vrednosti, sistem rada i dobijenog novca za to, sistem koji ceni umetnost, kulturu i ljude koji su završili ozbiljne fakultete, a ne da najviše bude cenjen onaj koji ume najbolje da prevari. Tada će ljudi da budu zadovoljni, da znaju u kom pravcu treba da se kreću i šta treba da urade da bi ostvarili neki svoj životni cilj. To obezbeđuju političari i lova kojom oni barataju na način na koji barataju. To nije jednostavno u ovako haotičnoj zemlji, ali bi bilo logično i normalno da bi ljudi bili zadovoljni i da bi se promenili.

Zbog čega je bila vest dana to što će Nebojša Glogovac glumiti u hrvatskoj seriji – da li zbog nerazrešenih srpsko-hrvatskih relacija i vaše uloge Draže?

– To je zato što sam popularni glumac iz Srbije koji igra u nekoj hrvatskoj seriji. Zato je vest, pa sad možemo da kopamo šta je važno ili nevažno. Kao što znate, novinari od šibice mogu da naprave baklju, možemo da kombinujemo stvarnost kako hoćemo. Moj odnos prema poslu apsolutno potire bilo kakve granice. Carina, pasoši… to nije moja sfera interesovanja, već ljudi, ljudskost, ono šta ih menja, čini zlim ili dobrim, zašto je neko spreman da ubije, a neko da zagrli i šta je to u njegovom doručku, ručku, ocu, majci što ga menja, šta je tu problem i šta ga sprečava da napreduje ka cilju ili mu otvara vrata. Glumiti na bilo kojim prostorima na ovoj planeti je divno ako je scenario dobar i meni zanimljiv. Sve ostalo prodaje novine.

Ali ipak niste otišli da pravite karijeru u inostranstvu.

– Bio sam na nekoliko nekih kastinga, ali nisam prošao. Dešavale su se razne stvari, bilo da se promenila kasting agencija ili slično. I malo sam lenj po prirodi, nisam ni najorganizovaniji čovek na svetu, ne radim na toj samopromociji dovoljno, nekako mislim da je dovoljno delo, to što sam uradio, svi to mogu da vide i procene. S druge strane, ako sad hoću da gradim karijeru u inostranstvu, moram da krećem ispočetka, da igram neke uloge prilično nezanimljive, tipske, iz fioke, nekarakteristične, vrlo jednostavni crteži nekih likova koji služe svrsi da se pokaže da je neko loš. Nikako naši ljudi s ovih prostora da dobiju ulogu nekog pozitivca, nego u drugom kadru pušite, u trećem hoćete nekog da ubijete i to je to. To mi nije glumački inspirativno ni najmanje. Ja ovde nemam prosečnu karijeru, vrlo sam priznat, i sve to mi godi, i moj uloženi trud nije mali. I sve to neko da ne računa. Kao kad bih opet morao da nosim cipele 32, a nosim 43.

Ali nije svakome Anđelina zakucala na vrata, a vi ste je odbili.

– Definitivno nije, ali ne razumem potrebu da sve bude pod velom tajni kad radimo film koji treba da vidi milion ljudi. Njeno ime se sve vreme pominjalo kao She, iako sam iz svojih izvora znao ko je She, neka nepotrebna mistifikacija koju u startu nisam razumeo. Onda mi je to postajalo i sumnjivo jer zašto, ako ja, koji treba da igram u filmu, ne mogu da pročitam scenario. Nisam rekao “ne”, nego: “Ljudi, nemojte da opet igram neke budale koje idu okolo, i da su Srbi ovo a svi ostali su divni i krasni. Dajte da uđemo u suštinu rata, da kažemo da su se tu oparili ovi koji su telefonima ratovali, zvali jedan drugog i delili teritorije, dok su drugi na frontu ginuli. A ne da bude ‘ovi su mnogo ludi i zajebani i sve će da pobiju, a ovi drugi jadni sede skrštenih ruku’. To je glupo, neinteligentno, nije dobar scenario i ne radi se tako.” Ispostavilo se da je film takav kakav je, bez ikakvih predrasuda sam ga gledao, i to je zaista loš film, polupropagandni, čak nije ni to. Ali osnovna stvar je što nisam dobio scenario da pročitam da vidim šta treba da igram. Od saradnje su odustali kad sam počeo da postavljam pitanja o koncepciji filma.

Već ste odbacili mogućnost da se bavite politikom, ali da je ovo neka druga zemlja, da li biste promenili mišljenje i prihvatili mesto na primer baš tog ministra kulture?

– To bih video kao misiju, ali treba ući u pore sistema, u tehnologiju politike i love, njenih tokova da bi znao od koga da tražiš i na koga da utičeš. Za to su ti potrebna jaka leđa, da neko gura još s tobom i hiljadu tih stvari, a moj mentalni sklop baš nešto nije za to, čini mi se, iako shvatam šta se tu dešava.

glogovac-unutra

Nisam Anđelini rekao “ne”, nego samo: “Ljudi, nemojte da opet igram neke budale koje idu okolo, i da su Srbi ovo a svi ostali su divni i krasni. Dajte da uđemo u suštinu rata, da kažemo da su se tu oparili ovi koji su telefonima ratovali, zvali jedan drugoga i delili teritorije, dok su drugi na frontu ginuli. A ne da bude ‘ovi su mnogo ludi i zajebani i sve će da pobiju, a ovi drugi jadni sede skrštenih ruku”

Imate li utisak da živimo u Nušićevom “Sumnjivom licu” i da njegovi likovi i danas žive, samo su modernizovani jer ne čitaju više depeše i pisma, već mejlove i SMS-ove, a vaš lik Jerotije se umnožio, pa oko sebe imamo razne “službenike”, odane svakoj vlasti?

– Kako ne, to je očigledno, toga imate na sve strane. To nije pitanje utiska, to je fakat.

Kako vam sad izgleda nova politička scena naše zemlje? Jeste li vi čovek razočaran u politiku?

– Ne možete se razočarati ako vam je devojka kurva i bila je s drugim. Ne možete biti razočarani jer to je očekivano i to joj je posao, da bude s frajerima. To što si ti odlučio da ti ona bude devojka, to je sad neki drugi problem. U politiku zaista nisam zaljubljen, nismo venčani, vidim šta radi, i to je njena stvar. Vidim i da lepo zarađuje na tome.

Ali ona ipak utiče na nas, pa tako imamo talas mladih koji ponovo odlaze iz zemlje tražeći posao?

– Naravno da utiče. Vrlo verovatno odlaze jer im smeta taj uticaj, i ne dobijaju odgovor na svoj uložen trud, niti dovoljno love za ono što daju. Puno rade a teško žive.

A mitovi, za šta nam služe mitovi, počev od Kosovskog boja do danas?

– To su bajke, služe za uspavljivanje, a nekad za buđenje, kako odluče političari. To su karte koje se vade po potrebi – ako treba da zaratimo, sad ćemo da vadimo mitove o junaštvu, a ako treba da priznamo poraz, vadićemo mitove o tome kako smo mi na nebu, a porazi na zemlji. Može da se iskombinuje po potrebi i želji, tako se barata ljudima. Uvek je ta većina koja nešto odluči, neko pre neki dan reče u novinama, većina nikad nije u pravu i to je vrlo zanimljivo stanovište i prilično tačno, jer većina je pod uticajem onoga što se hoće od nje.

Strahovlada, jednoumlje, ne smeš da misliš drugačije, da pevaš drugačije, da kažeš drugačije, to su neke kontradiktornosti komunističkog sistema. Ja sam to što glumim i tu priču o vojsci u otadžbini znao i bio obavešten o njoj prilično, tako da me serija nije promenila, već mi utvrdila mišljenje

Glumićete u omibus-filmu “Jednaki”, koji govori o deci i dečjim pravima iz UNICEF-ove povelje. Da li vam je zbog mladih i tih nekih “izgubljenih generacija” najžalije što nismo mogli i možda nećemo moći da živimo bolje?

– Čini mi se da se biologija i evolucija dovoljno staraju o tome na način da si, kad mlad upoznaš problem i nisi dovoljno ukalupljen u navike, jer se još gradiš kao čovek i ličnost, sposobniji da promeniš nešto, ili da odeš ako vidiš da ne možeš da menjaš. Ili neko odluči da se prilagodi, pa se onda muči ceo život. Nadu mi uliva njihova evolutivna i biološka spremnost i želja za životom, da će ti mladi moći da se izbore za nešto bolje.

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: