Muhamed, Mustafa i Mahmud – tri Srbina iz Stoca

U vreme nacionalizovanja muslimana u Bosni i Hercegovini, Mehmedbašić, Golubić i Alihodžić prkosno su se izjašnjavali da su po nacionalnosti Srbi islamske vere. I poštovali su svoju muslimansku veru onoliko koliko su poštovali svoj srpski narod

Mustafa-dobrovoljac-1912 (1)

Mustafa Golubić kao dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu

 

Izvor: Politika.rs
Autor: Radoš Ljušić

Stolac, malo mesto u Hercegovini, krševito, na čijem kamenu su rođeni mnogi čvrsti i ponosni ljudi.

Srba poput pomenute trojice bilo je više u Stocu, i pre i posle njih. Njih trojica su izdvojeni kao predstavnici jedine velike srpske generacije, one s početka 20. veka, u koju svrstavam i naraštaj mladobosanski.

Čuveno je srpstvo, po jeziku, Ali-paše Stočevića-Rizvanbegovića, hercegovačkog vezira, koji je pisao vladici Njegošu ćirilicom, jezikom srpskim, čistim i bistrim kao hercegovačko nebo posle kiše, iz čijih pisama je episkop skenderijsko-crnogorsko-brdski mogao izvlačiti korisne pouke – jezikoslovne i političke. Iz vezirovog plemena, sa njegovim prezimenom, bilo je srbofilski orijentisanih plemenika i u vremenu Principovog pojasa.

Nešto se tiho ali buntovno desilo u Stocu s kraja 19. i početka 20. stoleća, pojava koju povesnici nisu zapazili. Nadaleko poznati i vredni Milan Đ. Milićević uveravao nas je davne 1868. godine da mesta, dakle i Stolac, postoje od pamtiveka, da se sve u prirodi menja, pa i ljudi, sem što „Bošnjaci-Turci ostaju Bošnjaci-Turci”.

Sudbine trojice islamizovanih Srba spomenutih u naslovu, iz vremena nacionalizovanja muslimana, opovrgle su ustaljeno mišljenje koje je zapisao Milićević. U ovom tekstu iznosim samo činjenice o njihovom srpskom nacionalnom opredeljenju.

Od pomenute trojice Srba muslimana, najmanje je poznat Mahmud Alihodžić. U Stocu je imao prethodnike, Mehmedbašića i Golubića, u čije se nacionalno opredeljenje ugledao. Alihodžić je bio obućar, a svoje nacionalno uverenje iskazao je i time što je svojoj obućarskoj radnji dao ime – „Srpski konzulat”!

Srpstvo najstarijeg od njih, Muhameda Mehmedbašića (1886–1943), daleko je najizraženije. Otac Mehmed i majka Nura, veoma konzervativne osobe, naterale su ga da uči versku školu u Stocu – sibjan-mekteb i mektebi-iptidaiju – punih sedam i po godina. Služio je kao mujezin u stolačkoj džamiji, neko vreme, pa izučio stolarski zanat, i u tom zanimanju proveo ceo potonji život.

Mladobosanski zaverenici bili su svesne žrtve Vidovdanskog atentata (1914). Među njima bio je samo jedan Srbin musliman, Mehmedbašić, i uspeo je da izbegne austrijsko hapšenje i suđenje u Sarajevu, ali nije uspeo da umakne srpskom suđenju vidovdanskim atentatorima u Solunu 1917. godine.

Ima simbolike u ovoj tragičkoj sudskoj epizodi u dva tako udaljena grada, ali je Muhamed, s Božjom pomoću, oprezan i postojan, oba puta izvukao glavu. Nikada se niko nije upitao kako je uspeo – a meni se čini da je bio obdaren nečim čime nisu bili obdareni pravoslavni Srbi – opreznošću – koja često da krasi ljude islamske veroispovesti.

Ovu nedostatnu vrlinu pravoslavnih Srba potkrepljujem rečima Smail-bega Šarića, koji u tekstu o Osmanu Đikiću, možda najistaknutijem Srbinu muslimanu, uznosi i veliča srpsku žrtvu: „Srbin se rađa u krvi, živi i umire u krvi. Divno je nositi ime tog naroda!“

Kada se zna da je otac Muhamedov umro u Bejrutu pri povratku iz Meke, s puta na Ćabu, povesnik se mora upitati koji su razlozi i motivi ubedili mladog Muhameda da postane svestan svog nacionalnog porekla.

Kućno i versko vaspitanje održali su ga u odanosti islamskoj veri do kraja života. A povratak srpskoj naciji usledio je činom aneksije Bosne i Hercegovine, kada je konačno prišao grupi Srba nacionalista. Njegov dobar drug, Nikola Trišić, izjavio je na saslušanju u Sarajevskom procesu 1914. godine da ne zna kako je Mehmedbašić postao Srbinom, ali zna da se hvalisao da su njegovi stari bili Srbi.

Trišić je upoznao Mehmedbašića sa Danilom Ilićem, kada je pripremao sarajevsku trojku vidovdanskih atentatora, rekavši mu da je dobar čovek i „da je žestok Srbin“. Posle kratkotrajnog druženja i viđanja s njim u Sarajevu i Mostaru, Ilić se „uverio da je skroz naskroz Srbin“.

Apisova karakteristika izneta u vreme Solunskog procesa potvrđuje da Mehmedbašić nije menjao nacionalno uverenje: „Iako prost stolar, iz Stoca, ludo je nadahnut nacionalizmom, za koji je u stanju sve da uradi!“ On je za Apisa „srpski osvetnik“ i „biser, koji treba čuvati i ne mešati u naše unutrašnje stvari“.

U ovećoj grupi bosanskih dobrovoljaca, „čestitih Srba muslimana“, koje je ovaj znameniti srpski obaveštajac okarakterisao sintagmom „alpsko cveće“, on se mnogo čime isticao, posebno verskom i nacionalnom postojanošću! Među bosanskim dobrovoljcima izdvojio je, uz njega, još Mustafu Golubića, tri godine mlađeg Stočanina.

I pored strahovitog mučenja u solunskim kazamatima Mehmedbašić i Golubić ostali su privrženi Apisu, uporno su ga branili i nisu ga odali. U Solunu je Muhamed osuđen na 15 godina robije, dok je Mustafu ovaj put sreća poslužila. Posle rata je pomilovan, ali su mu ustaše došle glave 1943. godine.

Muslimansko srpstvo ovog rodoljuba najrečitije je iskazano time što je sa suprugom Nurom dao svojoj deci srpska imena: Zoran, Nada, Vladimir i Velimir.

Biografija Mustafe Golubića je slojevitija i još čeka na dobrog istraživača. O njegovom srpstvu posvedočio je rodoljubivi Apis postojano i temeljno. A ja ukazujem u ovoj priči na susret dvojice mladobosanskih Srba, pravoslavne i muslimanske vere, u Beču 1924. godine: Vase Čubrilovića i Mustafe Golubića Mujke.

Prvi je istraživao u bečkim arhivima, drugi je u ime Kominterne izdavao časopis „Federasion balkanik”. Našavši se slučajno, zaseli su u kafani i malo više meraklijski popili. Mujka je, u trenutku retko ispoljavane slabosti, oplakivao Apisa, psovao regenta Aleksandra i Nikolu Pašića, a neuspeli atentator Vasa slušao oduševljeno kako mu, nekad mladobosanac a sada Kominternin vernik, hvali harambašu Apisa kojeg je identifikovao sa krajiškim kapetanom Alijom Bojičićem iz Gabele. I, iznenada je zapevao Vasi čuvenu pesmu krajišku:

Bojičiću, bojiš li se koga?
Boga malo, a cara nimalo,
Za vezira ni habera nemam,
A za pašu ko za đogu moga.

Hercegovac i Bosanac sreli su se još jednom u životu, u zatvoru Gestapa, u leto 1941. godine. I Mustafa i Vasa uhapšeni su zbog Vidovdanskog atentata, a prvi i zbog rada u Kominterni.

Ispitivali su ih islednici specijalno poslati iz Berlina. Mujka je stavljen pod strašne muke, ne i Vasa, ali on se držao kao Stari Vujadin i nije odao nijednu tajnu. Videvši ga u zatvorskom dvorištu kako drži podignute noge, izranjavane od batina, ošinuo je Vasu kratkim ali oštrim konspiratorskim pogledom, dajući mu znak da se ne javlja i da se pravi kao da se ne znaju. Ubrzo je potom ubijen i pokopan negde u Dvorskoj bašti, današnjem Pionirskom parku.

Ovog puta desilo se nešto što je bila prava retkost – Srbin pravoslavni je preživeo, Srbin musliman nije. U ovom slučaju opreznost je bila poželjna ali nije odlučivala, već nešto nedokučivo i za jednog i za drugog.

Iz Prvog balkanskog rata Golubić je izašao s činom narednika i ordenom za hrabrost „Obilić“. U Prvom svetskom ratu bio je učesnik mnogih bitaka, povukao se preko Albanije i poveo sa sobom brata Vladimira Gaćinovića Vojislava.

Vladimir i Mustafa razišli su se negde 1917. godine, baš povodom Vidovdanskog atentata i suđenja srbijanskim učesnicima. Ko bi se usudio da poveruje da će ideolog Vidovdanskog atentata, Gaćinović, stati na stranu srpske vlade i regenta Aleksandra, a Golubić stameno braniti Apisa i srbijanske organizatore atentata.

Smislena je pretpostavka da se Golubić osvetio Gaćinoviću trovanjem u Frajburgu (1917). Skoro dve decenije kasnije Vojislav, brat Vladimirov, pošao je sa Dragoljubom Jovanovićem u Španiju, u vreme građanskog rata, da nađe Golubića.

Da mu zahvali za muke koje je pretrpeo dok ga je preko albanskih gudura prebacio na more, ili da mu se osveti za bratovljevo ubistvo. U ovoj kratkoj pripovesti o Srbima muslimanima i njihovom odnosu prema svom srpskom narodu, ovo se može smatrati retko tragičnim događajem.

Ova tri Srbina muslimana, Muhamed, Mustafa i Mahmud, prkosili su otuđenim islamiziranim žiteljima iz Stoca i Hercegovine svojom javno i čvrsto ispoljenom srpskom nacionalnom svešću.

U vreme nacionalizovanja muslimana u Bosni i Hercegovini, oni su se prkosno izjašnjavali da su po nacionalnosti Srbi islamske vere. U Stocu je bilo muslimana koji su se izjašnjavali i kao Hrvati jugoslovenski opredeljeni, kao i Muslimana muslimanski opredeljenih.

Kakvo šarenilo jednog naroda u verama i tih vera u nacionalnom nerazumevanju.
Može se pouzdano reći da su Stočani Muhamed, Mustafa i Mahmud voleli svoj srpski narod onoliko koliko su poštovali svoju muslimansku veru.

A to je bio jedan od najboljih načina rešenja versko-nacionalnog sukoba južnoslovenskih naroda. Pošli su ispravnim pravcem, bez dobrih pratilaca i, što je bitnije, bez podrške onih koji su bili dužni da brinu o Srpstvu!

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: