Može li kupovina zameniti ljubav?

Zašto je “šoping” za mnoge postao beg od stvarnosti: I pored opšte besparice, ni Srbi nisu odoleli “čarima” potrošačkog društva. Osobe koje misle da nisu voljene, nedostatak ljubavi često kompenzuju gomilanjem odeće, obuće, nakita, kozmetike, mobilnih telefona…

Autor: Jungić Milošević
Izvor: Novosti

 

kuipoholicarka

 NEDOSTAJE mi još samo ova majica, a možda i one divne čizmice, odzvanja u njenoj glavi, dok “skockana” od glave do pete stoji pred izlogom. Oči joj cakle od “velikih sniženja”, “totalnih rasprodaja” ali i „novih kolekcija”. U mislima, već na sebi zamišlja novu haljinicu od koje je deli samo bezbojno, hladno staklo… Međutim, kada uđe u to magnetski privlačno carstvo “krpica“, lako gubi kontrolu kupujući, a prestaje tek kada joj finansijski izvori presuše. Tako izgleda prosečna srpska kupoholičarka. I pored opšte besparice, ni Srbi nisu odoleli “čarima“ potrošačkog društva.

Kupoholičar kupuje često i mnogo, ne ume da se zaustavi, mnogo stvari mu se dopada u isto vreme, a mnogo toga nikada i ne obuče. Kao da tom garderobom, nakitom, kozmetikom, želi da nadomesti ono što nema. Šoping radi šopinga, u stvari, je potreba da se pobegne od realnosti, kaže psiholog, docent dr Mirjana Vuksanović. Kupovanje onoga što treba i što ne treba, često je zapravo zamena za ljubav.

Problem nastaje zbog toga što živimo u vremenu bez ljubavi, kada su ljudi otuđeni, usamljeni i okrenuti sebi. Kupovinom, zapravo, ljudi sebi poklanjaju ljubav koja im nedostaje. Svi smo deo potrošačkog društva koje nas navodi da želimo i nešto što nije naša osnovna potreba, već luksuz koji nam daje osećaj moći i kontrole u svetu u kojem živimo, objašnjava naša sagovornica. Dekartova izreka “mislim, dakle postojim”, bi zato mogla lako da se zameni sa „kupujem, dakle postojim”. – Odlazak u šoping s prijateljicama koji mnoge žene smatraju najboljim provodom, u stvari je proizvod potrošačkog društva, sa neizgrađenim ili izgubljenim sistemom vrednosti – naglašava dr Vuksanović. Prema podacima Instituta za bolesti zavisnosti u Ilinoisu, posledice kupoholizma su veoma ozbiljne, ogromni dugovi, poremećeni porodični odnosi, problemi na poslu, depresija i trajno stanje uznemirenosti. Ni Srbi nisu odoleli čarima potrošačkog društva, u našoj zemlji, kao i u ostalim evropskim zemljama, ima sedam do deset procenata onih koji pokazuju sklonost prema ovoj vrsti zavisnosti, od čega su oko 70 odsto žene. Jer, žene su oduvek uživale u kupovini, još u drevnoj Kini, pa i danas u ogromnim tržnim centrima gde za samo par sati mogu da „ispeglaju“ sve kreditne kartice. Zanimljivo je da visina prihoda ne utiče obavezno na stepen trošenja.

Želimo sebe da obradujemo

Sasvim je normalno da s vremena na vreme želimo da sebe obradujemo nečim novim, iako nam to nije baš neophodno. Tada, kao da se sebi pravdamo, razmišljamo kako naporno radimo, svakog dana odričemo se mnogih potreba i zadovoljstava, ne putujemo, ne idemo u restorane. Sve ode na hranu, decu, kuću… E, pa zato hoću baš sada da kupim sebi taj džemper, majicu, haljinu, pogotovo ako je na rasprodaji i ne košta mnogo! Uđemo u radnju, kupimo i tako sebe obradujemo, osećamo da smo učinili i nešto za sebe, za svoje zadovoljstvo, za makar kratkotrajnu sreću – objašnjava dr Vuksanović.

 

– Žene su i dalje veći kupoholičari od muškaraca. Međutim, i muškarci, iako tradicionalno više vezani za tehniku, polako osvajaju teren kupoholičarki. I oni kreću u pohode na tržne centre, kupuju obuću, odeću i sve više kozmetiku. I ovde je reč o promociji vrednosti koje forsiraju mediji, pogrešnim uzorima i agresivnoj reklami – ističe naša sagovornica. Opsesivna potreba za kupovanjem može da zahvati osobe različitih uzrasta, ali u većoj opasnosti su mlade, još neformirane osobe, upozorava naš psiholog. Mladi u Srbiji, često, po svaku cenu žele novu odeću, iako njihove porodice jedva preživljavaju. Odakle potreba da se nešto mora imati jer i drugi to imaju? – U pitanju je želja da budemo neko drugi, što opet govori da osoba koja se tako ponaša ne živi u skladu sa sobom, ne prihvata sebe ili ima kompleks porekla ili kompleks neostvarenosti. U oba slučaju radi se o nezadovoljstvu sobom i potrebi da se bude neko drugi, neko iz časopisa, reklama, sa TV-a. Agresivna reklama u stilu „moram to imati“, ne trpi pogovor i odlaganje. Mnogi roditelji, vođeni logikom „kad ja nisam imao…“ ili „za dete mora da se ima“ odriču se svega, kupuju im skupe mobilne telefone, firmirane krpice, potrebne i nepotrebne, koje često nikada i ne obuku.

Naša sagovornica kaže da glorifikovanje lakog života bez mnogo truda, principa „hoću sve i hoću sad odmah“, razvija loše obrasce ponašanja i nameće neadekvatne uzore. Razvoju potrošačkog mentaliteta i porastu broja kupoholičara, najviše je doprinelo forsiranje glamura, kulta večite lepote i mladosti, a izostavljanje pravih vrednosti kao što su rad, marljivost, poštenje, umerenost, pamet i znanje.

Radi više, zaradi više, kupi više

– U potrošačkom društvu nameće nam se da želimo ono i što nam realno nije potrebno ili da menjamo stvari koje nisu za menjanje. Agresivne reklamne kampanje ljude ubeđuju da što više troše jer će im život biti bolji. Kupovina utiče i na to da se vidimo onakvima kakvi želimo da budemo. Obrazac ponašanja “radi više – zarađuj više – kupuj više”, od šopinga je gotovo stvorio religiju novog doba.
Stručnjaci objašnjavaju da reč sviđati potiče od reči viđati. Znači, ono što vidimo u reklamama postaje ono što nam se sviđa i ono što želimo. A ljudi su danas zapravo ostali bez želja. One im se nameću.

 

Živimo u vremenu kada je bitnije ono što imamo, nego ono što jesmo. Ipak, nema tog odela koje će sakriti nečiju neukost i nevaspitanje. Slepo pokoravanje trendovima još više će otkriti njegove nedostatak. Čak je i čuvena britanska modna kreatorka, Vivijen Vestvud, osetila potrebu da pozove na zaustavljanje besmislene kupovine robe. Ona smatra da je bolje da kupite jednu kvalitetnu stvar koju ćete nositi godinama, nego da od jeftine robe stvarate dodatni otpad. Njen savet je da se svakako izvučete iz obruča potrošačkog društva i počnete da mislite.

Zavisnost od kupovina zaista može da bude bolest. Za kupoholičara je trenutna psihička nagrada, zadovoljstvo, koje ga navodi da nastavi da kupuje ponovo i ponovo, kako bi opet doživeo taj osećaj zadovoljstva. Tako se razvija kompulzija, prisila da se kupuje. Kao i kod svake kompulzije, i ovde se može javiti osećaj stida i kajanja – ističe Vuksanovićeva. Naša sagovornica upozorava da prava, duboka zavisnost, nastaje onda kada kupoholičar počne da ugrožava svoj način života i odnose sa bližnjima, jer se zadužuje da bi isplatio rate, pokrio kartice ili jednostavno uzima gotovinu za nove kupovine. Iako osećaju veliku brigu zbog dugova koji se gomilaju, kupoholičari često kriju račune, lažu o tome koliko su potrošili i žive u strahu da će biti otkriveni. – Kao i kod drugih oblika zavisnosti, rešenje je u psihoterapiji, pronalaženju razloga za takvo ponašanje. Takođe, zavisnik od kupovine treba sebi da postavi nekoliko pitanja, na primer, šta je u njegovom životu tako prazno i sivo da mora da ga ispunjava stvarima? Da li na taj način beži od stvarnih problema? Da li je trošenje najbolji antidepresiv? Koliko je u „minusu“? Koristi li stvari koje je kupio i uživa li u stvarima čija ga je kupovina toliko oraspoložila? Takođe, treba da razvije mehanizme planiranja kupovine, da pravi spiskove neophodnih stvari, pre nego što pođe u kupovinu i ponese približno tačno potrebnog novca – savetuje dr Vuksanović.

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: