Miroslav Janković: Preko đaka ubijaju Srpsku

Ako Brisel i Vašington uvedu jedinstveno obrazovanje u potpuno nejedinstvenoj Bosni, Republika Srpska će brzo početi da izdiše u kratkim trzajima, što je i cilj ove namere

SKOLA
Autor: Miroslav Janković
JEDAN taman dron, oblak iz Brisela, a preko Alpa, kreće se ka Republici Srpskoj. Nosi nešto vrlo opasno, a opasnije je to što mnoge političke meteoropate Srpske još ništa kožom ne osećaju.

Evropa ili što rekao Vuk – “kurva Jevropa”, hoće jedno ministarstvo obrazovanja u BiH tj. zajedničke udžbenike, od kojih su dva važnija od svih ostalih zajedno: čitanku i istoriju.

Ta dva zajednička udžbenika, iz kojih bi učili mali Srbi, Bošnjaci i Hrvati bi dugoročno svojim sadržajem konačno napisala Dejton 2 i to u glavama mladih, dakle, onih na kojima Bosna ostaje.

Prve reči koje je nedavno nova američka ambasadorka u BiH Morin Kormak izgovorila po dolasku u Sarajevo, nakon onih protokolarnih, jesu ove: “U BiH mora postojati zajedničko ministarstvo obrazovanja”. Jer, ono što Evropa hoće, nekada neće da otvoreno kaže; a kada to isto hoće i Amerika, ona voli da ti to saopšti grubo i u lice.

Obrazovanje dece je najvažniji posao države, odnosno važniji je samo njihov dolazak na svet. Ono što nauče u školi, nastaviće da rade u životu, mnogi pritom verujući da je to i jedina istina. Jaki, retki individualci će misliti svojom glavom, a ostali ono što im knjige rekoše.

Deca su sunđer koji u svoju glavu i dušu upija ono što mu država “prospe” po koricama školskih knjiga. Ako Brisel i Vašington uvedu jedinstveno obrazovanje u potpuno nejedinstvenoj Bosni, Republika Srpska će brzo početi da izdiše u kratkim trzajima, što je i cilj ove namere.

Tako bi se, konačno, kroz nju i duše njene dece prokinuo put ka centralizovanoj BiH: prav, širok, briselski. I oktroisani, naravno. Možda već u martu ove godine, kada je u Nemačkoj kod Merkelove zakazan mini Berlinski kongres 2, na kome treba da se Bosna dovede u red – “u suru,” kako se to govorilo u turska vremena.

Na tom, više puta mistično najavljivanom, skupu, čiji se dnevni red ne zna kao ni ko će sve dobiti poziv, Bosni bi se trebalo nametnuti centralističko uređenje: zajedničko obrazovanje, novi izborni zakon i jedno ministarstvo poljoprivrede. Zasad to troje, a posle bi se iz toga širila paukova mreža raznih drugih zakona, uredbi, propisa… sve dotle dok Republika Srpska ne klekne na oba kolena.

Još 2002/2003. godine je tadašnji visoki predstavnik u BiH Englez Pedi Ešdaun predlagao da se iz udžbenika u RS izbace Njegoš, Andrić i epske narodne pesme. Njegoš zato što je, po mišljenju Ešdauna, slavio i opevavao ubijanje muslimana u Crnoj Gori (istraga poturica), Andrić zato što je u svojim pričama i romanima domaće muslimane, tj. age, begove i paše prikazivao kao silnike, mračnjke i ubice, ne davši im nijednu pozitivnu ulogu u svojim delima. A epske pesme po Ešdaunu trebalo bi zabraniti jer kod Srba jačaju i raspiruju borbeni duh.

Uzmemo li da je literatura najveće dostignuće ljudskog duha, da je ona rendgenski snimak duše i mozga jednog naroda, da su Njegoš, Andrić i epska poezija tri najveća vrha naše duhovnosti, jasno je što “Jevropa” hoće da ih polomi, zaobli pa onda poravna. Da od Srba napravi “jurodive i nišče”, kojima su potrebni novi prosvetitelji, cukfireri koji će nam promeniti prvo svest, pa mentalitet pa i pigment, ako bude i to potrebno.

Potom bi našom rukom, a po briselskim modulima, bio napisan zajednički udžbenik istorije i u njemu najvažnija lekcija: karakter rata u Bosni 1992-1995. godine.

Nije potrebno gledati u zvezde (ili pasulj) da bi se doznalo kako će ta lekcija izgledati, ko će biti mrski okupator i agresor, a ko žrtva i borac za slobodu zlatnu. Kroz zajedničko ministarstvo poljoprivrede biće provučeni zakoni koji će naše njive zasejati GMO semenima, pa će nam tako otrovati i tela.

Ako politički Srbi iz RS, koji je predstavljaju i brane u Sarajevu, sve ovo prihvate i potpišu, dede i očevi današnjih đaka u Srpskoj, koji su u Titovoj Jugoslaviji učili sličnu istoriju, pa kasnije gledali ili učestvovali u njenom krvavom raspadu, pokorno će voditi svoju unučad za ruku u tu “briselsku, a našu školu”.

Jer, živeti se mora kao s nevoljenom ženom, što rekao veliki Andrić, a umalo mi se ne omače i “zabranjeni”. Davno reče, a kao da to bi juče, brutalni Čerčil: “Istorija je gomila govana i laži oko koje smo, eto, postigli saglasnost”.

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: