Matija Bećković: Uskršnji ručak nam još nisu oporezovali!

Zbog ravnodušnih prijatelja i nezainteresovanih turista prekrajamo istoriju i istinu. Kad već ne mogu da hapsim ajde bar da pišem pesme. Sve najgore što su rekli o nama prvo su čuli od nas – govori za „Novosti“ akademik Matija Bećković

Zabranjeno preuzimanje teksta ili njegovih delova bez odobrenja redakcije Novosti

Autor: Bane Đorđević
Izvor: Novosti.rs

matija beckovic-pisac_620x0

Matija Bećković: Pesnici su smrtni, a poezija nije

Duhovnost nije prioritet. Ne samo nama nego i današnjem svetu. Zvanični trend je – ignorisanje naše duhovnosti. Nezvanična parola – lako ćemo za duhovnost. Deca od roditelja ne zahtevaju ništa dugo osim para. Tako će i biti sve dok se na nekoj novčanici ne pojavi nešto što bi podsećalo na promovisanje duhovnosti. Ali i da se to nađe, odmah bi se pojavio i onaj koji bi zahtevao da se ugradi, tražio procenat, očekivao zahvalnost što se setio Svetog Save i pitao: „Gde si ti bio kad sam ja promovisao duhovnost“ – kaže, za „Novosti“, akademik Matija Bećković, ocenjujući kako stojimo na polju duhovnosti i brige o njoj.

Čitaocima „Novosti“ u uskršnjem dvobroju poklanja jednu pesmu iz rukopisa, i govori o vezama vere i poezije, našim iluzijama i emocijama, mestu među silama, jeziku i obrazu, prekrajanju istine.

* Da li se Srbi sete svoje vere samo nekoliko puta godišnje, o najvećim pravoslavnim praznicima?

– Kad bi bilo i tako to ne bi bilo malo. A bolje i tako nego nikako. Dobro je što praznici postoje, inače kako bismo se drukčije setili šta da slavimo. Ali ne treba da se zbog toga osećamo krivim. I praznika je više nego vere. Srećom, još uvek ne plaćamo porez na uskršnji ručak.

* U kakvom su savezu poezija i vera?

– Nema ateističke poezije. Gde ima poezije ima i vere. A u naše vreme – luksuz je i jedno i drugo. Vera, poezija, praznik, ručak – sve je to dospelo u domen luksuza. Nešto što sebi mogu dozvoliti povlašćeni, vezano za budžet i standard. Više se ne postavlja pitanje da li smeš da slaviš slavu, nego da li možeš.

* Sudeći i po novoj knjizi „Oli mi ga dat“ još ne gubite veru u poeziju. Šta vas još drži u toj, čini se, prevaziđenoj disciplini?

– Neko mi je utuvio u glavu da je to moj posao. I ja ga volim bez obzira na to što je prevaziđen, gledano iz ugla publike prezauzete važnijim poslovima. Kad već ne mogu da hapsim, ajde da bar pišem pesme. Kad me već Bog nije dao za važnije državne poslove da bar nešto radim. Znam da je to mali doprinos reformama, ali ne možemo svi ni da apsimo i privodimo pravdi.

Pred Duškom Radovićem nismo morali da se pretvaramo!

* U prethodnoj i u novoj knjizi nalazimo posvete Dušku Radoviću. Čime nas je on zadužio?
– Prihvatao nas je ovakve kakvi smo. I obraćao nam se sa simpatijama i još nas je takve voleo. Nismo morali da se pretvaramo. 


* Kroz čitavu zbirku čuju se dva glasa, prvi nešto traži do iznemoglosti, a drugi to nešto ne da ni za živu glavu. O čemu to pričaju?

– To su kostimi iz neke predstave. Sistem duplih ogledala. Nova verzija Ćeraćemo se još. Čitaocu je ostavljeno da razume, zavisno od toga u kojoj je fazi životnog i umnog uzrasta.

* Taj drugi na početku kaže: „Nemanje je naše blagostanje“, a prvi odgovara: „Bolji je Imanja nego Nemanja“. Nije li ovo priča o dva suprotstavljena koncepta života?

– Najzdravije i najsrećnije rešenje je da ne budemo svesni ni jednog ni drugog, ni Imanja ni Nemanja. A dok to postignemo i shvatimo – prođe život.

* Možda je i priča o besomučnim zahtevima koje nam veliki svet stalno ispostavlja, i našem neprestanom opiranju i inatu?

– Dobro je dok god gajimo iluziju da nas neko vidi i primećuje. Važno je da zamišljamo da se opiremo i da nam se neko obraća. Dok ima iluzija ima i emocija, a dok ima emocija znači da smo još živi i nekome potrebni. Pa ga još izazivamo i nerviramo. A čini se da ih interesuje Srbija kao geografija, a ne interesuju Srbi kao nacija.

* I, hoće li ga dati na kraju?

– Kao i u svemu drugom mišljenja će biti podeljena. Jedni će se kleti da ga nikad neće dati. To su oni koji su ga već dali, jer ga nikad nisu ni imali. Drugi će ga nuditi, ali će svi znati da nije njihovo pa im ga niko neće ni tražiti.

Sve vodi ka tome da se na kraju zarad štednje i efikasnosti anagažuje neka profesionalna agencija koju bismo dobro platili i prepustili joj sve te poslove za koje očigledno nismo sposobni.
* Neki kažu da je inat naša dobra osobina u sportu ali loša u politici?

– Dobar bi bio inat kad bismo znali kome u inat i za čije babe zdravlje. Ali nešto se ne sećam tih heroja i inadžija. Teško mi je i da ih zamislim. Slabo stojimo s tim primerima. Ko je bio taj koji se poslednji inatio. Kome smo za inat sve raskućili. Za inat kome smo ostali bez ruke i oka?

* Opet smo na testu, između svetskih sila?

– Testirani smo više puta i na tom testu uvek jednako prolazili. Tu nema nikakve neizvesnosti. Sve što se događa ne događa se prvi put. Pošto je rezultat poznat, možda se više ne bismo morali ni testirati ni maltretirati.

* Čuli smo pre neki dan priznanje da su nas 1999. bombardovali bez saglasnosti SB UN.

– Ali nemojte da nas sad bombarduju zato što tražimo ratnu odštetu.

* Zašto se još preispitujemo ko smo i odakle smo, još učimo istoriju? Neko je rekao da smo večiti studenti u svetskoj školi.

– Sve najgore što su rekli o nama to su prvo čuli od nas. Istinu smo proskribovali i ućutkali, a laž učili u školi, objavljivali u novinama, utvrđivali na sudu. Ono što smo govorili o svojim najznačajnijim ljudima pre nas nije govorio niko, a posle nas su ponavljali svi. Najbolje da primere ne navodim. Ima ih previše. Ali da navedemo jedan od najsvežijih. Crkva je predložila da se prah Nikole Tesle, nad čijim je zemnim ostacima počinjen nečuven zločin, pohrani ispred Hrama Svetog Save na Vračaru. To je najveća počast koju Srpska crkva i srpski narod mogu nekome ukazati. Ali nastala je uzbuna da se spreči to „skrnavljenje“. Kao kad biste između Olimpa i Panteona dali prednost Marinkovoj bari.

Mihiz!

Kao da nam je najviše stalo do ravnodušnih prijatelja i nezainteresovanih turista. Zbog njih prekrajamo istoriju i istinu. Oni su davno okrenuli glavu i zalupili vrata za nama, a mi se još uvek dogovaramo kako da ih zadržimo. Kao ona prljava kola na kojima piše „operi me“ i mi pristajemo na sve i svakoga 

* Uspevaju li naši pesnici i umetnici da pokažu onu „ljubav za svet, a patriotizam za svoje ognjište“, kakav su negovali Aleksa Šantić i Branko Miljković čije „okrugle“ godišnjice obeležavamo ove godine?

– Miljković nije jedini Branko koga smo rano izgubili niti je Aleksa Šantić poslednji bard koji je umro u nemaštini i samoći. Ubijali se ili ne, kako god živeli i umirali, položaj pesnika ostaje nepromenjen. Pesnici su vanzemaljci koji se rađaju i umiru na zemlji. Pesnici su smrtni, a poezija nije.

* Šta vam je najjači utisak u srpskom demokratskom 21. veku, kada je u pitanju put i sudbina kulture, njeno mesto u svakodnevnom životu, staranje o jeziku?

– Stekli su se svi uslovi da nešto blesne. A čim traje ovoliko sivilo znači da ga još nema. A zasijaće ako ga bude. Nismo ni branili, a kamo li odbranili svoj jezik na kojem su stvorena grandiozna pesnička dela. Jezičko zakonodavstvo je važnije od državnog, a ono kao da se rastura i raspada zajedno sa državom od koje je i čvršće, i važnije, i skuplje.

* Šta bi danas rekli Njegoš ili Andrić da se probude na tren, jedan u ovoj Srbiji, drugi u sadašnjoj Crnoj Gori? Da li bi se, možda, oglasili na „Tviteru“?

– Obojica su se bolje snalazili za života nego posle smrti. Njegoš je posmrtno do kraja zagrdio. Andrić se za života prilagođavao koliko je god mogao, ali posle smrti to mu nije polazilo za rukom. U svakom slučaju verujem da ne bi bili umreženi nego usamljeni. Izbegavali bi društvene mreže, a uživali u tišini i retkim pojednicima.

* Šta biste vi tvitovali ovih dana?

– Bio bih hrabar na neku temu na kojoj su svi hrabri. Rizikovao bih i iz sve snage hvalio Vladu.

* Da li je u našim danima, kao što je govorila Svetlana Velmar Janković, osećanje stida u nestajanju, neka vrsta moralnog otpada? I šta su posledice?

– Malo-malo neko kaže da Srbija više nema šta da izgubi. Obraz niko ne spominje. Tako ostaje na snazi ona Kafkina: „Stid će nas nadživeti!“

* Verujete li, ipak, da će nam biti bolje? Šta vam daje nadu u lepše sutra?

– Prirodna medicina. Homeopatija koja u čoveku izaziva najrazličitije divote bez obzira na realnost.

* Opisao je Rajko Petrov Nogo u novoj knjizi sećanja kako ste uvek nosili blokčić u koji beležite ono čime u razgovoru sami sebe iznenadite. Imate li ga još?

– To je sve što imam, ali, ipak, pišem na nekim okrajcima i kesama, a nadživeće me gomile čiste hartije koje su uzalud čekale da ih nečim dostojnim ispišem.

 

Zabranjeno preuzimanje teksta ili njegovih delova bez odobrenja redakcije Novosti

 

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: