Ljiljana Kapor: Moj život sa Momom

Slobodna Hercegovina prenosi tekst objavljen pre dve godine na Pulsonline.rs u kome udovica kultnog pisca i slikara otkriva zašto nije upala u depresiju i kako čuva uspomenu na svog Momčila

 

Autor: Mirjana Jurčić
Foto: Dalibor Danilović
Izvor: Pulsonline.rs

 

  ljiljana kapor

 

Pre tri  godine, 3. marta, umro je Moma Kapor, slikar, pisac, veliki boem. Nama su ostale njegove slike, knjige, reportaže, eseji, a njegovoj ženi Ljiljani uspomene. Posetili smo je u kući u kojoj su zajedno živeli trinaest godina da nam uz kafu priča o Momi. Sedeli smo u Mominom ateljeu, prostranom potkrovlju, oko nogu nam se uvijala njegova crna maca, nedovršeno platno bilo je na štafelaju, istisnute boje na paleti. Činilo se kao da će i Moma svaki čas stići s novom pričom, osmehom, iz šetnje s haskijem Arčijem. Uz čaj, umesto uz kafu, prepustili smo se Ljiljaninim sećanjima:
– Kad je Moma umro, da bih popunila tu užasnu prazninu, da bih mu vratila dug za prelep dug zajednički život, našla sam način kako da lakše preživim a da i dalje na neki način budem s njim. Nisam tip koji pada u depresiju, a ni on to ne bi voleo, zato sam počela da zovem njegove brojne prijatelje s predlogom da napišu nešto o Momi, o tome kako ga pamte, šta ih na njega podseća, šta ih za njega vezuje, kako su se upoznali. Tako je nastala knjiga „Legenda Kapor“. Knjiga je u štampi i pojaviće se u martu, godinu dana od njegove smrti. Oko pedeset sagovornika je u knjizi, a mislim da će biti i drugo izdanje, jer ima ljudi koji još nisu stigli da kažu svoje.

Među autorima koji su svoja sećanja na Momu preneli na papir, ima ljudi s kojima se družio, a onda su ih zbivanja međusobno udaljila. Među njima su Igor Mandić i Arsen Dedić:

– Tokom rata njihovo prijateljstvo se zaledilo i nisu stigli da se vide posle. Drago mi je što sam vratila tu komunikaciju. Arsen se javio na vest o Mominoj smrti. Bio je to prvi poziv posle dvadeset godina, bio je vrlo potresen. Igor je napisao divan tekst o Momi. Fantastično je što obojica pišu na pisaćoj mašini, baš kao i Moma, nemaju pojma s kompjuterom. Biće u knjizi i Momin crtež broda koji se zove Arsen Dedić, kao i fotografije sagovornika. Jelisaveta Karađorđević nije stigla da odgovori, to će ostati za sledeće izdanje. Biće mi drago da ona ispriča kako su se upoznali, svi smo čuli njegovu romansiranu priču.

Faktički, on jeste nju otkrio, nije bilo poznato da postoji jugoslovenska princeza, a bila mu je i inspiracija za roman „Zoe“.atelje

Upoznavanje Mome na nov način, vraćanje u sećanje mnogih doživljaja, ovaj put iz pera njegovih prijatelja, za Ljiljanu je bilo novo iskustvo:
– I plakala sam i smejala se čitajući. Opisano je mnogo situacija u kojima sam i ja učestvovala. Moma ih je pričao na jedan način, a onda sam čula i drugu stranu. Naravno, istina je negde u sredini. Bavljenje tim sećanjima pomoglo mi je da preživim, prebrodim i nastavim normalno da živim i radim, to je nastavak druženja s njim. Otkako smo počeli da živimo zajedno, svaki naš dan bio je ispunjen, počinjao je sa „dobro jutro, ljubavi“ i završavao se sa „laku noć, ljubavi“. To mi nedostaje.
Ljiljana i Moma upoznali su se davno, on je o tome pisao, a evo šta nam je ispričala Ljiljana:
– Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: „Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom.“ U to vreme bila sam manekenka i radila sam kao stjuardesa. Posle toga sreli smo se u Njujorku, a njegova priča je da smo se upoznali u avionu, gde me je zamolio da ga držim za ruku jer ima strah od letenja. „Ruku uz ruku“ ostali smo do kraja njegovog života. Kako je bilo prvog dana, tako je bilo i poslednjeg.

Dok je pisao, Moma je tražio mir i tišinu, dok je slikao, gužvu i muziku, a zbog toga nije bio u sukobu sa sobom, ali ni s Ljiljanom: 

– Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Evo ga tu, u podnožju štafelaja. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: „Liki, kuda ćemo?“ Umeo je da se raduje životu, do kraja je zadržao dečju radoznalost u sebi. Voleo je da kuva i ja sam mu to sa zadovoljstvom prepustila. Govorio je da on kuva, a da u pauzama slika. Spremao je specijalitete po starim receptima, njegov čuveni pasulj sa više mesa nego pasulja, zatim kupus, zelenu manistru… Tada bismo zvali goste na večeru. Pošto sam ja izuzetna nekuvarica, za sve ostalo u kući bila sam muškarac, zadužena za popravke, vožnju kola.

Kuća u kojoj je Moma živeo poslednje godine života nastala je proširenjem i nadogradnjom postojeće dve sobe i kuhinje. Sada je to impresivan prostor na dva nivoa, s terasom nad kojom se nadvila lipa, mnoštvom Mominih slika i minimalnim komadima stilskog nameštaja. Svaki detalj pažljivo je izabran, o tome se brinula Ljiljana:

– Moma s tim nema nikakve veze, nije učestvovao ni u čemu. Mi smo počeli od nule, ja sam sredila sve, od iznajmljene sobice gde smo počeli život do kuće. Tek poslednje četiri godine uživao je u novom ateljeu, do tada je slikao na zastakljenoj terasi. Ovo je bio prvi pravi atelje, ali njemu to nije bilo bitno, radio je svuda, ali ovde je uživao. Slikao je na dva štafelaja na terasi, a pisao je ispod lipe. Najsrećnija sam zbog toga što sam mu to omogućila, žao mi je što nije trajalo duže. Mi smo bili srećni u iznajmljenoj sobi, pa u garsonjeri, onda u kući, i svaki put prepoznavali smo sreću.

nedovsreno platnoVešt u pisanju anegdota, Moma je bio vešt i u njihovom pravljenju:

– Stalno mi padaju na pamet njegove reči. „Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.“ Jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: „Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!“ Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. „Eto, vidiš, naučila sam da budem dama“, rekla sam mu. Nije mu smetalo kad ja vozim, on bi prešao na zadnje sedište i spavao. Bio je ponosan na mene kao na vozača.

A onda je, kako to u životu biva, stigla loša vest:

– Bolest je ustanovljena pre osam godina, u Švajcarskoj je dva puta operisan, imao je tri hemoterapije, kontrole svakih šest meseci. Posle četiri godine konstatovano je da je zdrav, usledile su četiri godine lepog života, ali bolest se onda vratila. Odnos prema smrti ispričao je kroz priču Vilijema Sarojana, koji je rekao: „Svaki čovek mora umreti, ali ja sam uvek smatrao da će u mom slučaju biti učinjen izuzetak. Šta sad?“ Normalno da Momi nije bilo lako, ali se to po njemu nije moglo primetiti, osim problema sa glasom. Trudila sam se da budem što veselija i da mu činim najlepše do poslednjeg momenta. Kad god me je pitao da li će se izvući iz toga, govorila sam: „Da.“ Poslednje što sam mu rekla bilo je: „Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.“ Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio. Lekar me je poslao kući. Čim sam stigla, javili su mi da je umro, bilo je pola dva. Prvih meseci najgore mi je bilo predveče, jer smo tada pili kafu, spremali se da izađemo, on bi šetao Arčija, gledali bismo vesti. Svako jutro smo se budili zajedno, privilegija našeg zajedničkog života bilo je to što smo mogli da počnemo dan kad hoćemo. Izborili smo se da tako živimo. Naš život bio je atipičan, ali idealan udvoje.

Očekivali smo da vidimo Arčija, a čuli smo još jednu tužnu vest:
– Arči je sibirski haski, pseći Vergilije, s plavim očima, najlepši i najotmeniji pas u Evropi i apsolutno je odgovarao nama kao pas gospodin. Moma i on su šetali, u parku su Arčija zvali Filozof jer bi seo i zamišljeno gledao. Bio je s nama od drugog meseca, ali je, nažalost, dobio rak kao i njegov gospodar.

Kada je Moma umro, on je naglo klonuo. Održavala sam ga još dva meseca u životu, injekcijama, vitaminima, dok nisam prihvatila da i on mora da ode. Mačka se samo sa Momom mazila, dugo posle njegove smrti nije htela da mi priđe. I ona je na svoj način odbolovala Mominu smrt. Moma je od detinjstva imao potrebu za mačkom, od trenutka kada ga je majka telom zaštitila od bombe, a mače koje je držao u naručju nije preživelo.

Na mnogim slikama koje nose Momin potpis prepoznaje se isti ženski lik, Ljiljanin:da vinci

– Ljudi govore da sam na svim Mominim slikama, ali nisam, majke mi. I on je govorio da nisam, a ja sam se šalila da sam mu stalno u glavi. Pozirala sam mu kad treba da slika ruke, ili neki položaj tela. Ja sam tip žene koji je on voleo da slika. O svemu smo razgovarali, naravno i svađali se, život s umetnikom nije lak ni jednostavan. Nije umeo da se ljuti, samo zaćuti i posle nekog kratkog vremena počne da se umiljava kao kuca. Pritrčavao je da mi pridrži kaput, otvori vrata, da me sa osmehom dočeka. S takvim poštovanjem prilazio je i drugim ženama, tu osobinu ne prepoznajem kod drugih ljudi. Bio je najlepše vaspitan čovek na svetu, rođen kao pravi gospodin. Stalno sam bila pažena i mažena. Tako sam živela ceo život s njim.

Na kraju sentimentalnog druženja u kući u kojoj se još uvek oseća prisustvo slavnog pisca i slikara, Ljiljana nam je rekla:

– Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada. Književna će biti dodeljena prvi put 8. aprila, na njegov rođendan, a sledeće godine za slikarstvo. Žiri će 25. marta obelodaniti ko je prvi dobitnik nagrade. Predsednik Zadužbine je Matija Bećković. Radim na tome da se napravi izložba njegovih slika iz privatnih kolekcija.
Pred odlazak pitali smo Ljiljanu šta misli da bi joj Moma rekao kada bi video knjigu „Legenda Kapor“.
– Rekao bi: „Ala si se izveštila“, šaljivim glasom. Knjigu sam priredila, to nije moja knjiga, moja je ideja, a autori su drugi ljudi. Nemam ambiciju da sebe promovišem, nisam je imala onda, niti ću je ikada imati. Moja profesija je da volim Momu.

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: