Kusturica: Princip je glasnik slobode

Mogli smo sebi da dozvolimo da zaboravimo Andrićevu 50. godišnjicu Nobelove nagrade, kao i 200 godina od rođenja NJegoša. Sve što je iznad politike smo počeli da ukidamo i da time smanjujemo okvir slobode

 

kusturica

Autor: Dragan Vukotić
(Foto Tanjug)
Izvor: Politika.rs
Kulminacija proslave stote godišnjice Sarajevskog atentata koja će se održati u Andrićgradu biće performans u kojem će se Gavrilo Princip sa anđeoskim krilima spustiti sa neba i ubiti Franca Ferdinanda. O značaju pucnja koji je pre jednog veka označio kraj epohe, slobodarstvu Mlade Bosne i savremenim pogrešnim interpretacijama istorijskih činjenica za „Politiku” govori proslavljeni reditelj Emir Kusturica, idejni tvorac projekta Andrićgrada.

Dramatizacija u kojoj Princip ima krila nepogrešivo budi asocijacije na anđela Gavrila koji u nekoliko religija simbolizuje glasnika. Čega je glasnik Gavrilo Princip?

On je pre svega glasnik slobode. On je čovek koji je doneo slobodu robovima. U performansu u Andrićgradu Principu ćemo odati počast kroz slike koje pokazuju veliki zanos i nadahnuće.

Mi te večeri oživljavamo sećanje na one koji su svojim potezima južnoslovenskim narodima dali šansu da se emancipuju. I ja mislim da su svi do jednog naroda, i oni koji su napravljeni i oni koji su postojali pre, doživeli emancipaciju i preživeli. I uopšte nema dilema oko Principa kao glasnika slobode. Još za vreme Tita bilo je provokacija da li je on bio nacionalista, a sećam se da je moj otac jednom novinaru šezdesetih godina rekao da je Princip bio revolucionar, a ne nacionalista. Veliki ljudi koji donose promene imaju krila, a Princip je branio ideju slobode.

Kako se danas brani ideja slobode?

Pre svega poštovanjem tradicije i njenim oživljavanjem. Mogli smo sebi da dozvolimo da zaboravimo Andrićevu 50. godišnjicu Nobelove nagrade, kao i 200 godina od rođenja NJegoša. Sve što je iznad politike smo počeli da ukidamo i da time smanjujemo okvir slobode. Verujemo u prolazne teme, a ove prave, suštinske, koje nas održavaju i koje nas drže na nogama i slobodne – njih poništavamo. Zato mislim da je obeležavanje stogodišnjice rata podsećanje na slobodu koja je izborena. Izborili smo se za slobodu ali sad je pravo pitanje da li ćemo da je održimo. Ja mislim da ima šanse. Kod nas postoje ljudi koji cene slobodarstvo i koji kroz institucije, ali i kroz razvijanje individualnosti koja nam je urođena, mogu da sačuvaju stečenu slobodu.

Ne smemo zaboraviti da je Gavrilo Princip bio čovek kojeg su povratkom demokratije u Srbiju hteli da zaborave i čak da mu ukinu ulice i da Mladu Bosnu ponište, nešto slično onome što su istoričari Kristofer Klark i Margaret Makmilan u svojim knjigama napravili.

Mislim da smo još dovoljno jaki i dovoljno ponosni da to ne dozvolimo.

Za Andrića ste rekli da je najveći umetnik svih vremena, a on je uz to bio i pripadnik Mlade Bosne. Šta vam se čini, kako bi on danas gledao na podele i gloženja oko uzroka Prvog svetskog rata i uloge koju je tu odigrala Mlada Bosna?

On je bio egzistencijalista i svoju filozofiju je pokazao i u doktorskom radu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”. Kasnije je zapravo sve što se dešavalo uspeo da kroz svoj vokabular i kroz vokabular te uzdrhtale zemlje smesti u svoj prepoznatljivi žanr.

Ovu godišnjicu rata vidimo i kao zagledanost Ive Andrića nad Mladom Bosnom. On je tridesetih godina prošlog veka pričao o pobunjenim narodima. Od Mladih Italijana Garibaldijevaca, ruskih anarhista svih vrsta do naših mladobosanaca…

Ja ne znam kako bi on reagovao da vidi Andrićgrad. Možda bi odmahivao rukom. Ali to je pitanje vrlo uslovno šta bi se njemu svidelo. Siguran sam da bi nekim stvarima bio razočaran, ali bi nekim drugim bio i ushićen. Sve bi to Andrić nekako u svoj egzistencijalistički vokabular ubacio.

Jedan od najuglednijih univerziteta na svetu, američki MIT (Massachusetts Institute of Technology) sastavio je nedavno listu osoba koje su ostavile najveći trag u istoriji, a spisak za Bosnu i Hercegovinu je poređan ovako – Gavrilo Princip, Ivo Andrić, vi…

Vrlo mi je bliska tema amaterskog atentata i priča o liku Gavrila Principa. Još je Dedijer pisao kako je kapetan Tankosić odbio Principa kada se prijavio za regrutaciju u Balkanskim ratovima.

Fascinantno mi je da se jedan takav čin kakav je tiranoubistvo izrodi iz velike osetljivosti jednog plavookog mladića. U međuvremenu sam otkrio da je Gavrilo imao plave oči i da je čak i sudija koji je sudio njemu i njegovim pomagačima bio u neverici. Nije verovao da je neko takav izvršio atentat jer uopšte nije ličio na zločinca ili zlikovca. Dakle, čak i oni koji su mu sudili tvrdili su ono što mi doživljavamo gledajući Gavrila danas. On je nas oslobodio ropstva i tu je njegova veličina. Tiranoubistvo postoji u istoriji ali ovi koji to nazivaju terorizmom ubacuju činjenice u grotlo koje nije štetno samo za nas već i po njih.

Gavrilo Princip nije ubio Franca Ferdinanda u Beču, nego u anektiranoj Bosni i Hercegovini, a pri tome ta aneksija nikada nigde nije verifikovana. Gavrilo Princip ubio je porobljivača i okupatora.

U godini u kojoj se obeležava vek od izbijanja Prvog svetskog rata zapažena je hiperprodukcija knjiga iz pera uglednih istoričara gde se iznose nešto drugačiji stavovi o uzrocima Velikog rata…

Pre početka rata na zapadnoevropskim fasadama sve je izgledalo mirno, ali rat je jako dugo spreman. To se najbolje očituje u pismu Oskara Poćoreka, tadašnjeg guvernera BiH, upućenog austrougarskom ministru Leonu Bilinskom u Beč 13 meseci pre Sarajevskog atentata. Tu se vidi da se još 1913. sprema rat i da germanske zemlje treba da krenu u konačan obračun sa Slovenima.

Zbog toga treba napraviti, treba izrežirati situaciju prema kojoj su Sloveni započeli rat.

Ni mala deca ne veruju da smo mi taj rat započeli. Tako se javljaju istoričari koji odnos prema prošlosti kreiraju iz današnjeg konteksta a ne na osnovu tadašnje realnosti, pa su tako nastale razne sporne knjige. Meni je jako žao što je Kristofer Klark prošao tako nekažnjeno jer je najpre o nama nakaradno govorio kao o poslednjim teroristima a onda je došao u Beograd i rekao da mi nismo klijent Zapada. A napisao je to što je napisao. Čini mi se da postoji čitav jedan lanac između 1914. i 1992. gde se u nekom prigušenom tonu zaboravlja prošlost i ko je bio zločinac a ko je bio žrtva i da se žrtve pretvaraju u zločince.

Sarajevski atentat se zbio na Vidovdan, datum koji ima gotovo mitsko značenje u srpskoj istoriji. Na Vidovdan se otvara i Andrićgrad. Kakvu simboličku poruku šaljete?

Mislim da je to glavni saborni i dramatični dan u istoriji svih Srba i da je zapravo tim danom uvek morala da se završi jedna istorijska etapa. Odatle je jasno zašto mi imamo takav odnos prema tom datumu. Utoliko je i ovaj Vidovdan srećan trenutak koliko god je bio bolan u prošlosti zato što dobijamo jedan novi grad jedinstven u slovenskoj kulturi i svemu onome što nam daje multietnična različitost na kojoj živimo.

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: