Kako je Mažuranić prisvojio Njegoša?

Marija Kovačević u svojoj studiji „Pokradeni Njegoš” tvrdi da autor speva „Smrt Smail-age Čengića” nije Ivan Mažuranić, već vladika crnogorski
Autor: Zoran Radisavljević
Izvor: Politika

 

Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća iz Podgorice objavila je knjigu Marije Kovačević „Pokradeni Njegoš”, u kojoj tvrdi da je autor speva „Smrt Smail-age Čengića” Petar II Petrović Njegoš, a ne Ivan Mažuranić. Ona, takođe, tvrdi da je autor 14. i 15. pevanja Gundulićevog „Osmana” – Njegoš, a ne Mažuranić, kao i da su neke pesme, koje se pripisuju Mažuraniću, u stvari Njegoševe.

Marija Kovačević je osnovnu školu završila u selu Petrovcu i Podravskoj Slatini, učiteljsku školu u Slavonskom Brodu, a Filološki fakultet (grupu za jugoslovensku književnost i srpski jezik) u Beogradu. Svoje tvrdnje iznosi na osnovu arhivskih dokumenata, memoarskih zapisa i uporednih jezičkih analiza teksta.

Spev o smrti Smail-age Čengića prvi put je štampan u almanahu „Iskra”, Dimitrija Demetra, u Zagrebu, 1846. godine, pod nazivom „Smert Čengić-age”. Kao autor potpisan je Ivan Mažuranić. Samo su malobrojni znali da se delo pojavilo, jer su komunikacije bile „pešačke”. Ljubomir Nenadović, u pismu Svetislavu Vuloviću (1851), kaže da nije znao za Mažuranićev spev, a vrlo je malo znao i o Njegoševom „Gorskom vijencu”.

Imbro Tkalac (Emerih Ignjatijević), Mažuranićev savremenik i drug u mladosti, spev je poslao Vuku St. Karadžiću u Beč, koji se oduševio i rekao da niko na svetu „ne bi bio kadar ljepšega što napisati”. Do 1876. godine, kada je promenjen naziv u „Smrt Smail-age Čengijića”, spev je štampan sedam puta, u Hrvatskoj, ali i u Srbiji. Tih godina se pojavljuju i prve sumnje u Mažuranićevo autorstvo. Dragutin Prohaska smatra da je autor speva crnogorski vladika, pesnik „Gorskog vijenca” – Petar II Petrović Njegoš, jer je „uporedio sadržaj i oblik Mažuranićevog speva s Njegoševim delima”. Najistrajniji u ovim sumnjama bio je Svetislav Vulović, srpski književni kritičar i književni istoričar. On je tvrdio da je Njegoševa izgubljena pesma („Čengić”) mogla „poslužiti kao građa, kao osnova Mažuranićevoj pesmi”. S druge strane, Franjo Marković (1845–1914), hrvatski filozof i pesnik, Mažuranića naziva „hrvatskim Homerom”.

mazuranic i njegos

Marija Kovačević smatra da je ključ zagonetke u Njegoševom „Gorskom vijencu”, odnosno u Posveti prahu oca Srbije: „Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema”. Ona u ovim stihovima vidi Njegoševu reakciju na štampanje (njegovog) speva o Čengiću pod Mažuranovićevim imenom. „Smrt Smail-age Čengića” štampana je 1846, a „Gorski vijenac” 1847. godine. „Čengić”, je, tvrdi Marija Kovačević, ostao Njegoševa rana neprebolna, njegovo dobrovoljno otuđeno, ali nikad neprežaljeno pesničko čedo. A da je to čedo postojalo svedoči zapis Ljubomira Nenadovića u „Pismima iz Italije”. Njegoš je Nenadovića pitao da li je „Šćepan Mali” bolji od „Gorskog vijenca”, i sam dao odgovor: „Nije, nije! „Gorski vijenac” sam pisao pod drugim okolnostima.” Potom Njegoš kaže da mu je žao što kod sebe nema pesmu „Čengića”. Nenadović je zabeležio Njegoševe reči: „Dođe mi jedan i kad sam mu pročitao, zacigani: „Daj mi, daj mi”, a ja mu dadoh, a prijepis nije mi ostao…”

Na dvoru vladike Njegoša, 1841. godine, boravili su Ljudevit Gaj i Antun Mažuranić, profesor filologije, stariji brat Ivana Mažuranića. Podatak je zapisan u predgovoru Gundulićevog „Osmana” iz 1844. godine, koji je upotpunjen 14. i 15. pevanjem, čiji je (navodno) autor Ivan Mažuranić. U predgovoru se izričito kaže da je jedan rukopis „Osmana” profesor Antun Mažuranić dobio u Crnoj Gori od vladike Njegoša, 1841. godine. Marija Kovačević je ubeđena da se Njegoš poslužio lukavstvom: iskoristio je boravak Ljudevita Gaja i Antuna Mažuranića i svog „Čengića” poslao Ivanu Mažuraniću da ga objavi pod svojim imenom, što je ovaj i učinio uz male prepravke. Njegoš je bio nezadovoljan prepravkama ali nije reagovao, jer je „dogovor pitanje časti, a i obraz i država su mu bili važniji i preči od pesničke sujete”.

Njegoš je svoj rukopis dao Mažuraniću, jer u tom trenutku, zbog istorijskih okolnosti, nije mogao da ga štampa u Crnoj Gori i pod svojim imenom. Naime, u boju na Grahovu, 1836. godine, sa Smail-agom Čengićem, starim krvnikom Crne Gore, poginuli su Njegošev rođeni brat i sinovac, kao i mnogi Crnogorci i Hercegovci. Turci su okitili nekoliko gradova srpskim glavama. Njegoš je zadužio Novicu Cerovića, iz Tušine, da se osveti i ubije Smail-agu Čengića. S četom Drobnjaka i Moračana Cerović je uspešno obavio zadatak i glavu Smail-age Čengića doneo na Cetinje. O ovom događaju Njegoš je napisao pesmu u desetercu, u više verzija (pominju se četiri), jednu je  Vuk St. Karadžić uvrstio u četvrtu knjigu „Srpskih narodnih pjesama”, iz 1862. godine.

Za svoju tvrdnju Marija Kovačević iznosi čitav niz dokaza. U Napulju, jedan engleski lord je od Njegoša zatražio fotografiju i zamolio ga da mu napiše nekoliko stihova. Reč je o stihovima iz treće pesme (Četa) u epu „Smrt Smail-age Čengića“. Marija Kovačević kaže: „Lakše je u Mažuraniću naći Njegoša, nego u Njegošu Mažuranića.” Mažuranić ne spori da je dao naziv „Smert Čengić-age”, da je imenovao cikluse: Agovanje, Noćnik, Četa, Harač i Kob, i da je prebivalište Smail-age smestio „usred Stolca” (Čengić je živeo u Lipniku, kod Gacka).

Istim postupkom Marija Kovačević dokazuje da je autor 14. i 15. pevanja, koja su dopisana u „Osmanu”, niko drugi do Njegoš, a ne Ivan Mažuranić, kako se smatra.

U knjizi Marije Kovačević „Pokradeni Njegoš”, uz saglasnost izdavača – Književne zadruge Srpskog narodnog vijeća iz Podgorice, poema „Čengić – smrt Smail-age” štampana je kao autorsko delo vladike crnogorskog P. P. Njegoša. Pod istim autorskim imenom objavljeno je i 14. i 15. pevanje u epu „Osman”, kao i pesme: „Javor”, „Javor i tamjanika”, „Napast” i „Mojoj”, koje su pripisivane Ivanu Mažuraniću.

 

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: