IN MEMORIAM Stevan Jovanović: Prvi i poslednji odmor za legendu

– Slušaj… Ja sutra moram u bolnicu – rekao je tihim glasom. – Nađite se ovim momcima pri ruci Pomozite im. Ajmo glavu gore, Stevaro, rekoh, ubrzo se mi opet vidimo, drž’ se! Tada sam poslednji put video Stevana Jovanovića, čoveka koji je bio više od urednika fotografije, čoveka-legendu.

 

steva

Piše: Milan Jovanović|
Izvor: Vesti-online

“Kad gori čovek, ceo svet se greje.
Kad izgori čovek, tad pepeo sve je…”
(Branislav Petrović)

A, zaista smo svi verovali da ćemo se opet videti, da je jači i od te podmukle, opake bolesti. Jer, ko je tu stolicu u starom Merkatoru mogao da zamisli bez njega, namćora golubijeg srca, tananu dušu skrivenu iza grube fasade.

Odškolovao je tolike naslednike da nema beogradske redakcije u kojoj urednik fotografije nije neko ko je ponikao iz njegovog gnezda. Učio je mlade zanatu, učio ih je ljudskosti, ali i drskosti. Prezirao je lenjost, neznanje i laž. Ej, dvadeset i kusur godina u “Vestima” nije znao za odmor, za slobodan dan. Odmorio se tek kad je zauvek sklopio oči.

Neke ljude ne treba poznavati, jer ne boli kad saznaš da ih više nema. A, sve nas koji smo ga poznavali ta kobna vest je ošinula kao grom.

Samo retki su znali šta se krije iza tog nabusitog stava i grmljavine od koje se redakcijski zidovi tresu. Ne znam kakav je bio u redakcijama koje je podizao na noge pre nego što je, ispostavilo se zauvek, došao u “Vesti”. Znam samo da je njegova ogromna energija bila vodilja nama, njegovim saradnicima, da je njegov izbor fotografije bio uzor mnogima. Da je, kao i svi majstori svog zanata, retko grešio, a i kada je grešio – to je priznavao. Te strašne 1999. godine dan i noć je bdio nad fotografijama pakla koji nam je priredio NATO, brižljivo birao, ponekad i sa suzom u oku gledajući potresne slike.

Lako ćemo – taj izraz nije postojao u njegovom rečniku, svaka slika je njemu bila priča za sebe. Oni koji nisu gledali tako duboko kao on, takav pristup nisu shvatali, delovalo im je kao preterivanje, veličanje sopstvene uloge, a oni drugi znali su da to tako treba. I gotovo.

Njegov profesionalni fanatizam nije imao granice: ćerki je nakratko trknuo na venčanje, a onda se vratio u svoju stolicu s kojom kao da je bio srastao. Jednom mi je rekao: “Idi, obiđi ćaleta, nemoj kao ja da ga vidiš tek u kovčegu.” Ja sam tad oca bar pred smrt video, a on ni to. Da li se kajao? Ne znam. Mislim da se tešio time da ni zbog čega nije dozvolio da posao trpi.

Često se sećao svog starog Dorćola, koga više nema. Bio je čovek starog kova, i mangup, i boem, kao svi stari Beograđani brkao je “dž” i “đ”, ponosio se dugom sedom kosom, farmerkama i fotografskim prslukom sa stotinu džepova iz kojih je vadio stotinu čuda, kao neki čarobnjak. Na primer, Radovana i Ratka na Palama, dok je pod granatama hitao da odradi posao, ne misleći o svojoj glavi. Zato je cenio fotoreportere terence, znao je kakav je to krvav hleb, pa nisam se ja u ovoj stolici rodio, govorio je.

Dečačić, štićenik našeg Humanitarnog mosta, koji je zbog opake bolesti ostao bez oba oka, prvo je u “Vestima” prilazio njemu.

– Zdravo, Stevo! – govorio je pipkajući naslon Stevarine stolice.
A, on se s njim rukovao onako, kao sa pravim muškarcem, raspitivao se kako je, a u dnu oka iskrila je suza.

Steva naš dobri…

Kao čovek starog kova, voleo je stare, dobre vesterne. “Šta, nisi ovo gledao?!”, kobajagi se zgranjavao, a onda objašnjavao da su u tim filmovima kauboji uvek umirali u sedlu i u čizmama.

– I pravac But hil!- znao bi da usklikne i da se zakikoće.

Bolest ga je spopala podmuklo, naizgled bezazleno, a onda je počeo da kopni. Tvrdoglavo, kako je to samo on znao, odbijao je da prizna da je poslednji čas za lekara. Kada je poslednji put krenuo iz “Vesti”, teškim, mučeničkim korakom nekoliko puta se vraćao da, kobajagi, još nešto uradi. Nije mu se išlo. Kao da je znao. A, možda i jeste. Jer, on je sve znao.

Pijem već četvrtu ljutu njemu za dušu i gledam album sa svoje svadbe. Autor: Stevan Jovanović. Dok su se svi nalivali i đuskali, on je neumorno krstario sa fotoaparatom, hvatao najbolje uglove. Takvu čast da nekome slika svadbu trebalo je zaslužiti, ponosan sam što sam je ja imao. Mislim da je to bio jedan-jedini dan kada je napustio svoju uredničku stolicu, spakovao se u auto i sa ostalim kolegama zapucao na dvesta kilometara dug put.

Kada je primao nagradu “Vesti” za izuzetan doprinos novini, a i kada je obeležio dve decenije mukotrpnog, rudarskog rada u svom poslednjem listu, gromki aplauz se prolamao minutima. Oslonjen na štap, već tada načetog zdravlja, ali tvrdoglavo uveren da je jači od svega, samo se blago smeškao, srećan, ali dosledan u tome da ga emocije ne ponesu.

Otišao je kad je tek trebalo da uživa u plodovima svog predanog rada. Ili je to, prosto, bila sudbina koju je sam birao – umreti u čizmama i u sedlu, kako dolikuje starovremskom heroju, a ne bapski, kao teret drugima.

Zbogom, stari dorćolski kauboju. Neka te dobar vetar prati u nebeskoj preriji.

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: