Hercegovački ustanici (2): Bogdan Zimonjić – vojnik i krstaš

Zahvaljujući izuzetnoj slikarki Biljani Ristić, posetioci portala Slobodna Hercegovina imaju jedinstvenu priliku da upoznaju lik i delo hercegovačkih ustanika

Ideal za slobodom u narodu je najsnažniji ali i najsvetliji ideal.
On je poput večno upaljenog žiška svetlosti.
On je poput neugasive svetlosti užeženog kandila čija svetlost nikada ne nestaje. Ta svetlost je sijala, sija i sijaće uvek. Ista, ravnomerna, ponekada slabovidljiva a ponekada toliko jaka da blješti do neizdržljivosti.

Ponekada se zaseni nekom tamnom neljudskom snagom, ali uvek ispliva, pukne svom svojom silinom i punoćom.

Izlije se na čoveka, izbrusi svaku misao koja je možda dugo čekala da sazri i da se obnovi. Odagna sumnje, strahove i zablista jasna, neprikosnovena, mirna i veličanstvena.

A misao kod ustanika, kod boraca za slobodu uvek je posebna, svetlija, jasnija i čista kao reka. Bistra svim svojim tokom, nezaustavljiva i neprekidna. Nepresušna. Uzvišena u svakom dobu i vremenu i vredna onog jedinog što čovek dobija rođenjem – života.
Način kako će svetliti ta neugasiva svetlost zavisi samo od karaktera čoveka.
Tome nas je učio i podučavao jedan od velikana borbe za slobodu u ustanku 1875. g. u Hercegovini, Bogdan Zimonjić.
O njemu pričaju pokolenja, sunarodnici, pišu književnici, istoričari, i pevaju guslari uz sveti instrument večno gašenog slobodoumlja.
Kažu bio je miran, stamen kao stena, snažan kao lavina, vredan i poštovan.
O njemu je zabeležio francuski putopisac Ogist Melan sledeće:
„To je u isti mah vojnik i krstaš, sveštenik i vojskovođa, pop i vojvoda; to je u isto vreme nacionalni bard, koji peva, uz pratnju gusala, stare junačke pesme, srpske i slovenske. Visokog stasa, fizionomije koja uliva poverenje, crne brade, prošarane srebrenastim vlasima. On nosi bogat oklop ukrašen srebrnim tokama, prsluk bogat, zlatom vezen, o bedru mu visi veličanstven turski jatagan, polukružnog oblika, koji je on oteo nekom paši. To je čovek blag i ljubazan, koji je kao srpskopravoslavni sveštenik, dobio izvesno obrazovanje. Ima manira i vodi računa o formalnostima, govori pomalo italijanski, voli da raspravlja o nauci i filozofiji. Videći ovoga velikog ratnika na njegovom malom vrancu, čovek bi rekao da je umakao sa nekog drugog sveta, da je to duh iz onih dalekih vremena kada su narodi i njihovi gospodari, obuzeti svetim nemirom, obučeni u svoje najsjajnije svečane odore, marširali, u metežu, da osvoje Jerusalim“.
A Ivo Andrić opisujući Bogdanovu desnu ruku kaže kako je „bila bela i čudno neotporna, ali ogromna, teška kao nedopečen hleb; a ipak se u ponečemu osećala uspavana snaga udarca iz te ruke…“.
Njegovo ponašanje prilikom audijencije kod Omerpaše Latasa, carskog izaslanika, bilo je po svemu neobično. Teško se odlučivao da izgovara riječi, samo je „lako treptao očima, njegov glas je bio bled i skroman“, sasvim neodgovarajući snazi njegovog tela i muškom licu. Zimonjić je bio škrt ne samo u riječima nego i u pokretima. Jednostavno, ličio je na „zatvoren grad“. Andrić ga opisuje kao doboroćudnog, učtivog, ali „zagonetnog i uvredljivo uzdržljivog“. Njegova sposobnost da govori tako da „ne obavezuje nikog ni na šta“ izluđivala je njegovog sagovornika. Bila je to, kako smo stekli utisak, najbolja odbrana i najbolji napad. Zimonjić ne odustaje od ćutanja i pristaje samo na laki pokret rukom ili na neku riječ koja nije ni potvrdna ni odrična: „Ja, ko će znati“. I kada ga opisuje kao ćudljivog, zagonetnog i krutog, Andrić odjednom otkriva da je taj čovjek „prirodan i slobodan“, da takvoga ni iskusan serasker u svojoj bogatoj karijeri nije sretao. I kada mu je carski izaslanik govorio velike i krupne stvari: o pomirenju „krsta i nekrsta“, o stavljanju na pravo mjesto sirotinje i uglednih ljudi; i kada je govorio ono što su svi ambiciozni ljudi kroz istoriju govorili– o uspostavljanju pravde u svijetu, o stvaranju „porodice srećnih naroda“, pokazujući time da je on, Omerpaša, jedan od onih ljudi koji „želi sve što čovek može postati i biti“ – nailazio je na neprobojni zid tišine.

U opisu susreta ove dvojice ljudi još je zanimljivo da je još važnije to što jedan od njih, Omerpaša, na kraju odustaje od svega ne bi li samo stekao Bogodanovo povjerenje: „Ništa ti ne tražim i ništa te ne pitam. Ali, jedno hoću: da mi vjeruješ“. I kada ništa ne pomaže, sve se svodi na ono krucijalno pitanje, a to je pitanje vjere. „Je li vjera, Bogdane?“, upitao je na kraju carski izaslanik. I tada se prvi put otvara i Bogdan: „Jeste vjera“.

I onda se pred onim čudnim ponašanjem seraskera, koji se krsti i govori o svom hrišćanskom porijeklu, naizgled se apsolutno i sasvim otvarajući, opet događa nešto neočekivano: Zimonjić se vraća u svoju zatvorenost, skrivajući pogled svojim velikim sastavljenim trepavicama, ostajući u svom učtivom i hladnom ljubopitstvu.

Iako je Andrić opisao trenutak koji je bio „brz kao kratka munja“, kada je – dok se Omerpaša krstio i pokušao posljednjim naporom da stekne Bogdanovo povjerenje – i Bogdan otvorio oči „prirodno i široko“. Opisujući njegove krupne i prostrane, kao u djeteta čiste beonjače, opisao je svu unutrašnju dramu jednog Hercegovca pravoslavca, čiji pogled u tom trenu „nije bio samo začuđen nego i „ubojit i gnevan, uplašen i žalovit, i prezriv i tužan“.

U tom pogledu, koji je „samo sevnuo, a odmah zatim se ugasio i izgubio pod spuštenim očnim kapcima“, Bogdan je jedan od onih koji neće ništa „do samo da bude i ostane ono što je“.
Pa kako onda ne postati vojvoda ?
Kako ne postati i ostati jedan od najsjajnijih biseta Nevesinjske puške i hercegovačkog ustanka?

Bogdan Zimonjić (1813-1909)

Rođen je u Garevu kod Gacka, 1813. godine a upokojio se u Pustom Polju kod Gacka 1909. godine.Bio je pop i vojvoda gatački.Isticao se u lokalnim ustancima koji su se javljali posle 1852. godine u Hercegovini.Posle sukoba Luke Vukalovića sa crnogorskim dvorom, 1862.godine Crna Gora je postavila Bogdana Zimonjića kao svog čoveka za Hercegovinu.Nakon što ga je 1864. godine knjaz Nikola postavio za senatora, stalno se nastanio na Grahovu.
U velikom ustanku u Hercegovini (1875-1878) Bogdan Zimonjić je bio jedan od najpoznatijih ustaničkih vođa.

 

O autoru

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: