Gaćinović: Srbija je dužna podići spomenik Gavrilu Principu u Beogradu!

EKSKLUZIVNO Slobodna Hercegovina svojim posetiocima prenosi u celosti besedu prof. dr Radoslav Gaćinović na tribini „Sarajevski atentat u svetlu revizionističkog postupka srpske istorije”. Ovu tribinu je organizovalo Udruženje Srba Hercegovaca i prijatelja u Srbiji u Novom Sadu. Pored toga što je uvaženi profesor Radoslav Gaćinović istaknuti naučni radnik, on je i potomak slavnog Vladimira Gaćinovića. U ovom tekstu otkriva mnoge detalje koje su prethodile samom atentatu.

 

prof gacinovic

Profesor Radoslav Gaćinović na tribini u Novom Sadu

Ekskluzivno za Slobodnu Hercegovinu
piše: prof. dr Radoslav Gaćinović

 

Nije lako satkati rečenice o velikim i teškim danim sa početka XX veka, koji predstavljaju najslavniji deo srpske istorije.

Tadašnja nasilna politka Austrougarske i Nemačke sa sebi svojstvenim, nedoslednim humanizmom, samo je potvrda da je atak na čoveka i tada bila univerzalna stvarnost, posebno na nacije koje su oni želeli da ukinu, ali ipak nisu uspeli.

Benjamin Kalaj je ulagao ogromne napore na formiranju bosanske nacije u BiH a pokušao je tamo da proglasi bosanski jezik na početku XX veka i to u vremenima kada je Austrougarska monarhija bila na vrhuncu ekonomske, političke i vojne moći, ali nije uspeo.

Nije uspeo zato što nacije nikada nemogu isčeznuti, jer na naciji počiva osnovni demokratski princip, a to je da čovek ima prirodno pravo na slobodu.
Kontinuirano nasilje austrougarske monarhije prema balkanski narodima počinje od Berlinskog kongresa, 1878. godine, kada je donesena odluka da Austrougarska okupira BiH na određeno vreme, tj. na 30 godina, iako je suverena vlast i dalje pripadala stambolskom sultanu.

berlinski kongres

Berlinski kongres, naslikao Anton fon Verner (Izvor: Wikipedia)

Dakle, Berlinski kongres, koji je svečano počeo sa radom 13. juna 1878, predstavlja osnovnu inspiraciju i motiv za samoorganizovanje naprednih bosanskohercegovačkih omladinaca i borbu protiv okupatora.

Na tom kongresu sastali su se predstavnici Nemačke, Austrougarske, Engleske, Francuske, Italije, Rusije i Turske, koji su doneli odluku čije je sprovođenje zapalilo Balkan, jer su omogućili Habzburškoj monarhiji da okupira Bosnu i Hercegovinu pod izgovorom da je Turska carevina nesposobna da zavede red na tom prostoru posle bosanskohercegovačkih ustanaka.

Tu odluku Kongres je prihvatio nakon dogovora nemačkog kancelara Bizmarka i engleskog premijera Dizraelija.
S druge strane, takva odluka je doneta i zbog straha od eventualnog ujedinjenja Srba s obe strane Drine.

Kada su Habsburške trupe 29. jula 1878. godine na nekoliko mesta prešle granicu pod komandom generala Josipa Filipovića, katolici su ih pozdravili kao spasioce, a Srbi i muslimani su bili na ivici masovnog ustanka. Srbe su predvodili arhimandrit Savo Kosanović i pop Risto Novaković, a muslimane Salihefendija Hadži Lojo, od ko ga su još borbeniji bili Muhamedefendija Hadži Jamaković i Hafiz Abdulahefendija Kaukdžić koje je okupatorska vojska odmah streljala.
Iako je Andraši predviđao brzu i laku okupaciju Bosne i Hercegovine, „s četom vojnika i plehmuzikom na čelu”, komandant habzburških trupa general Josip Filipović, rodom iz hrvatske porodice s obližnje Vojne granice, morao je da upotrebi više od 200.000 vojnika, koji su tek posle tri meseca borbi uspeli da umire te dve pokrajine.

Trinaesti armijski korpus generala Filipovića, čije su Šesta, Sedma i Dvadeseta divizija napredovale sa severa, a Osamnaesta divizija sa zapada, naišao je na jak otpor čim je prešao granicu. Redovne jedinice turske vojske, povinujući se naređenjima iz Carigrada, povlačile su se u većini slučajeva bez borbe.
Međutim, bosanski feudalni gospodari, koji su decenijama izražavali gnev protiv osmanlijske vlasti, podigli su muslimansko stanovništvo i organizovali napade na habzburške trupe. „U Maglaju je zabeleženo napredovanje uz masovna stradanja ljudi. Najteži poraz pretrpeli su, ipak, u oblasti Tuzle. General Sapari, suočen s jakim otporom i napadima iz pozadine, morao je da naredi hitno povlačenje vojske dok mu ne stigne pojačanje”.

berlinski kongres 1

Mapa balksanskih zemalja nakon berlinskog kongresa 1878. godine

Po tradiciji habzburške vojske, samo nekoliko meseci po okončanju ratovanja u Bosni i Hercegovini, Istorijsko odeljenje izdalo je detaljan pregled operacija, s preciznim mapama o svakoj borbi. Ukupno 5.198 ljudi je poginulo, ranjeno ili nestalo, od toga 178 oficira. Gubici ustanika tada nisu bili zabeleženi
Nakon okupacije, Austrougarska i njeni saveznici su smatrali da okupacija počiva kako na međunarodnoj tako i na državnopravnoj, tj. unutrašnjoj osnovi. Srpska pravna škola se uvek držala zaključka da austrougarsko zaposedanje BiH ima međunarodnopravno, a ne državno pravno obeležje, tj. da je to međunarodnopravno i otvoreno a ne unutrašnje i zatvoreno pitanje.

Austrougarska monarhija je posle Berlinskog kongresa i odmah nakon okupacije BiH usmeravala pogled i preko Drine. Čekala je samo povoljne političke okolnosti da svoje teritorijalne pretenzije prema Srbiji i javno obnaroduje. Njene teritorijalne aspitacije su pojačane, posle šestog oktobra 1908. kada je u Beču car Franjo Jozef obnarodovao ukaz o aneksiji Bosne i Hercegovine. Bio je to akt otvorenog kolonijalizma koji nije bio uperen samo protiv naroda Bosne i Hercegovine, već i protiv životnih interesa Srbije i Crne Gore.

Iako je bečka vlada zvanično izjavila da je aneksijom Bosne i Hercegovine „teritorijalno zasićena”, radilo se samo o prvoj etapi austrougarskog prodora ka Solunu i Nemačke na istok. U sledećoj etapi planiran je rat protiv Srbije i njena aneksija ili, pak, podela Srbije između Austrije, Bugarske i Rumunije.
Proglas o aneksiji BiH izazvao je nezadovoljstvo i turbulenciju u celoj Srbiji, BiH i Crnoj Gori. Došlo je do masovnih demonstracija i protstnih zborova. Uznemireno javno mnjenje u Srbiji, tražilo je od vlade odlučne korake, zapisao je slavni vojvoda Živojin Mišić.

Gavrilo-Princip-srbin-info
Ipak je protiv volje naroda, srpska vlada, morala da pristane na sve ono na što su već pristale Rusija, Engleska i Francuska – na priznanje Austrougarske aneksije BiH. Vlada Kraljevine Srbije bila je 31. marta 1909. godine prinuđena da izjavi da ‘’smatra da aneksijom nisu povređena prava i interesi Srbije,’’ što je izazvalo ogorčenje srpskog naroda u celini.
Pripremajući se za Veliki rat, Austrougarska monarhija je 1904. godine podigla kredit od 400 000 000 kruna, što je zabrinulo sve evropske narode, pa čak i Engleze koji su je i doveli u BiH. Takođe ona je u tom cilju promenila etničku strukturu stanovništva u BiH. U periodu od 1878 do 1914. godine iz BiH se iselilo 140 000 muslimana i 40 000 Srba, a u istom periodu se u BiH doselilo 230 000 katolika.

Od same aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine Austrougarska Monarhija se u kontinuitetu pripremala da napadne Srbiju. Na ‘’Bal placu’’ su insistirali da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: “Srbiju treba uništiti (Serbija delenda est),’’ a Nemci su pozdravljali Srbe sledećim rečima:”Ale Zerben musen šterben’’, što znači ‘’Svi Srbi moraju umreti.’’

Konrad fon Hecendorf, šef austrougarskog generalštaba, je još 1907. godine u jednom pismu istakao da jugoslovenski problem treba rešiti ‘’jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije’’. Vojna stranka u Beču spremala je rat protiv Srbije za mart 1909.godine, kada je bila izvršena mobilizacija Sarajevskog korpusa.

Istorijski uslovi života rezultirali su veoma spori razvitak bosanskohercegovačkog društva u poređenju s drugim krajevima Evrope.

Austrougarske vlasti sistematski su svojim ponašanjem doprinosile toj zaostalosti i na savaki mogući način su usporavale masovno obrazovanje. Početkom XX veka nije bilo više od 24 univerzitetski obrazovana Srbina u Bosni i Hercegovini.

Tek osnivanjem „Prosvjete” 1902. godine, situacija se postepeno menja. „Prosvjeta” je imala najveći značaj na stvaranju moderne srpske inteligencije u BiH na početku XX veka. To je bila široka organizacija, koja je 1911. imala mrežu od 79 pododbora, 266 poverenika i nekoliko hiljada članova pomagača.

Do početka Velikog rata ova prosvetna organizacija školovala je 127 studenata na svetskim univerzitetima i 220 srednjoškolaca, što je značajno popravilo obrazovnu strukturu Srpskog naroda u BiH.

Posle trideset i dve godine austrijske uprave, godine 1910, u Bosni i Hercegovini bilo je 87 odsto nepismenog stanovništva i samo pet gimnazija za nešto manje od dva miliona stanovnika.

Totalno nasilje i uporno ponižavanje građana BiH od strane Austrougarske monarhije dodatno je motivisalo mlade bosanskohercegovačke revolucionare da osnivaju tajna društva i udruženja i da se bore za opstanak i postojanje.
Među svim tajnim organizacijama najznačajnija je bila Mlada Bosna.

Владимир_Гаћиновић

Izraz Mlada Bosna prvi je upotrebio Petar Kočić u listu „Otadžbina” 1907, a zatim Vladimir Gaćinović u „Almanahu Prosvete” 1910, u autorskom članku Mlada Bosna, koji je postao zvanično njen osnivač i idejni vođa.

Odmah po nastanku omladinskog oslobodilačkog pokreta Mlada Bosna, njeni pripadnici su dali odgovor na pitanje koje su sami sebi postavuli i to: ‘’Hoćemo ili da umremo u životu ili da živimo u smrti.’’ izabrali su ovo drugo.

Svi mladobosanci gajili su duboko interesovanje za književnost i poeziju, neki od njih su u svom kratkom životu postali i daroviti pesnici, a neki i veliki pisci, filozofi i naučnici (Ivo Andrić, Dimitrije Mitrinović, Pero Slijepčević, Vaso Čubrilović).

Mladobosanci su kroz svoje aktivnosti uporno propagirali:
filozofiju nacionalizma i demokratskih političkih doktrina,

  • izgrađivanje nacionalne svesti, 
  • stvaranje kulta nacionalne energije, 
  • rad na stvaranju moderne nacionalne kulture na osnovu uverenja da je nacionaalna kultura nemoguća bez nacionalnog društva, a nacionalno društvo bez nacionalne države.

Revizionisti istorije sa početka XX veka i njihovi podanici na Balkanu, danas na osnovu falsifikovanih dokumenata pišu da su pripadnici Mlade Bosne radili po nalogu raznih tajnih službi s polja. što nije tačno. Mlada Bosna je imala emociju.

Ubistvo dakle, nije bilo naručeno, jer da je tada za pripreme atentata znao još neko, atentatori bi bili otkriveni, pohapšeni i atentata ne bi ni bilo.

Revizionisti dakle, falsifikujući istorijske činjenice, i prihvatajući postojeće falsifikate nastoje da obmanu mlade generacije na početku XXI veka, umanje značaj srpske nacionalne istorije i da kod većine Srba iskompromituju vidovdanske heroje.

Ali, ako mladobosanci nisu bili oslobođeni spoljnih uticaja, onda se njihove ideje mogu dovesti samo u vezu sa stremljenjima Macinijeve Mlade Italije, s tom razlikom što su ideje mladobosanaca bile plod bosanskohercegovačkih uslova života, tradicije kosovskog mita i filozovske poetike Radivoja Tomova u vremenima velikih imperijalističkih sukoba koji su potresali svet početkom 20. veka.

Veoma je važno znati da su Mladobosanci svoje opredeljenje za borbu gradili na Altuzijevoj teoriji o narodnoj suverenosti. Jer su smatrali da suverena vlast pripada samo narodu.

I tadašnji najpoznatiji teoretičari političke i pravne nauke su smatrali da suverena vlast uvek pripada narodu, i da je prenosi na vladaoca putem ugovora koji se s njim zaključuje.
Mladobosanci su uvažavali navedene teorije. A pošto su uvažavali i teorije o tiranoubistvu koje su tada bile jedan od Evropskih ideala, smatrali da je Franc Ferdinand bio najveći tiranin – tiranin okupator.

Najveći broj istoričara u svetu potvrđuje davno dokazanu tezu da je Sarajevski atentat povod a ne uzrok napada Austrougarske na Srbiju i početka Velikog rata.

Nepodnošljiv život pod vlašću autrougarske monarhije rezultiralo je pojavu mnogih atentata pre Sarajevskog atentata upravo na teritoriji Austrougarske monarhije. 15. juna 1910. godine Bogdan Žerajić pucao je na poglavara zemlje generala Marijana Varešanina; 8. aprila 1912. godine omladinac Luka Jukić pokušao je da ubije komesara Slavka Cuvaja u Zagrebu.

Tada su u Zagrebu osvanuli plakati sledećeg sadržaja: ‘’Nek se lije krv, jer se samo krvlju natapa stablo slobode.’’; 3. oktobra iste godine i Ivan Planinšćak pokušao je atentat na Cuvaja; 5. juna 1913. Stjepan Dojčić pokušao je da izvrši atentat na komesara Skerleca u Zagrebu, a u Skerleca je, 25. maja 1914. godine, nameravao da puca i Vladimir Sefer.

Analizirajući tadašnju situaciju, Ivo Andrić je zapisao: „Čitavo naše društvo hrče nedostojno, samo su pisci i revolucionari budni”

Kada je Fedinand stigao u BiH da prisustvuje manevrima 15 i 16 korpusa Austrougarske vojske izjavio je: ‘’Ja u BiH ne priznajem nikakve narode. To su za mene Bosanci, njihove zastave ne postoje, postoji samo zastava austrougarske monarhije,’’što je dodatno iritiralo narode BiH.

Dakle, tada, u jednoj jedinoj tački koncentrisano je bilo sve nezadovoljstvo naroda u BiH, koje se gomilalo decenijama, zgusnulo se do krajnje mere i pretvorilo se u eksploziv kome je trebala samo jedna iskra da plane.

Na Vidovdan 1914 ta iskra je sevnula poput groma i uzdrmala temelje bečke imperije.

atentat

Falsifikatore istorije podsećam da Gavrilo Princip nije ubio Franca Ferdinanda u Beču niti u Pešti, nego u aneksiranoj BiH, a ta aneksija, nikada i nigde nije verifikovana.

Gavrilo Princip je ubio porobljivaača i okupatora. Gavrilo Princip nije bio terorista, bio je borac za slobodu, junak nad junacima. Bio je poštovvan i u većini zemalja u svetu.

Kada su Principovi posmrtni ostaci 1920. godine, eskumirani i kada su iz kapele sa katoličkog groblja u Terezinu spremane za povratak u otadžbinu, više hiljada Čeha je došlo da isprati velikog heroja. Na katoličkom groblju u Terezinu jedna aleja nosi naziv ‘’Aleja Gavrila Principa’’.

Revolucionarnu akciju pripadnika Mlade Bosne, podržavala je većina građana BiH, Srbije i Crne Gore, a to najupečatljivije potvrđuje izjava jednog ondašnjeg crnogorskog ministra koji je nakon atentata rekao: ‘’Radost i zebnja od ovog događaja nastupila je kod odgovornih faktora, a u narodu, samo radost.’’

Nakon atentata Austrougarska je počela sa primenjivanjem najbrutalnijeg nasilja, počela je sa masovnim likvidacijama i hapšenjem nevinih ljudi, žena i dece u BiH, posebno u Istočnoj Hercegovini – centru narodnog otpora i pripreme naroda za novi ustank protiv Austrougarske monarhije.

‘’Arad je bio jedna velika živa srpska kosturnica, gde je bilo internirano 5.500 ljudi iz Bosne i Hercegovine, među kojima je bilo i 400 dece, od kojih je 2.200 tu u Aradu zauvek ostalo.

Nemački car Viljem II se 23 novembra 1912. godine sastao sa Franjom Ferdinandom i tada su dogovorili plan napada na Srbiju.

Italijanski obaveštajni oficir, pukovnik Negrij je 1912. godine obavestio Srbiju o namerama Austrougarske monarhije.

Pod uticajem u to vreme stvorene atmosfere nastalo je pismo koje je 15. februara 1913. godine u Rim uputio bečki nadbiskup Rafaele Skapineli u kojem se između ostalog kaže: ‘’Austrija, međutim, izgleda da je odlučila da se oštro pozabavi Srbijom i opšte je uvrenje da može doći do rata s tom zemljom na proleće.’’

Pripreme za rat bile su završene mnogo pre 1914.godine. Napad na Srbiju je bio planiran 1908, 1910, 1913, kao i 1914. godine.

Načelnik Generalštaba Austrougarske vojske Konrad Hecendorf je samo tokom 1913. godine 25 puta zvanično tražio odobrenje da napadne Srbiju, a poznata je njegova sledeća tvrdnja:
‘’Ako naše trupe budu u Nišu, ako mi budemo tamo gospodarili, onda će naš uticaj biti obezbeđen u jugozapadnom delu Balkana naročito, a isto tako na Balkanu uopšte.”

Franc Ferdinand je na večeri na Ilidži, dan pre ubistva, poverio šefu svoje operativne kancelarije pukovniku Mecgeru „da je u Konopištu odlučen neposredni napad na Srbiju odmah posle manevara”. Sastanak cara Vilhelma II i Franca Ferdinanda u Konopištu održan je 12. juna 1914. godine.

Svugde u svetu se ljudi bore protiv okupatora i za svoju slobodu. Najbolji junaci se vekovima slave, podižu im se spomenici, o njima se drže časovi istorije.

U Srbiji se u nekim strukturama društva Principovo ime pominje šapatom, kao da se boje da ih neko čuje, a u nekim strukturama se i ne pominje ime ovoga heroja. Nije to način, kako se čuva lik i delo graditelja istorije.

Nije to ni način kako treba vaspitavati mlade generacije, a nije to ni put kojim idu veliki narodi u budućnost.

Da se nacionalni identitet tokom XX veka u kontinuitetu gradio, produbljivala znanja iz nacionalne istorije, tradicioje i kulture, danas bi najveća uvreda za svakog Srbina bila objašnjavati mu koje bio Gavrilo Princip i njegovi saborci.

Princip je branio ideje slobode, za slobodu je dao svoj život, najmanje što bi Srbija trebala da uradi, je da podigne spomenik Gavrilu Principu u Beogradu.

Principova odluka da puca u naslednika austrougarskog predstola Franju Ferdinanda nastala je tek kada je marta 1914. godine u bečkom listu ‘’Cajt ‘’, objavnjena vest da nadvojvoda dolazi u zvaničnu posetu Sarajevu. To trebaju znati svi, posebno oni falsifikatori činjenica koji sebe nazivaju ekspertima iz raznih oblasti pa odnedavno i o MLADOJ BOSNI i atentatu u Sarajevu.

Mnogi teoretičati, čak i profesori istorije smatraju da je Dragutin Dimitrijević Apis i organizacija ‘’Ujedinjenje ili smrt’’, organizovali atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu, što nije tačno. Mnogi neznaju da Apis nije organizovao ni majski prevrat, kada su ubijeni Aleksandar Karađorđević i Draga Mašin.

Zaveru protiv poslednjeg Obrenovića pokrenuli su i organizovali civilizaverenici, pripadnici Liberalne i Napredne stranke.

Na njihovom čelu bio je bivši ministar Jovan Avakumović, a grupa oficira u kojoj je bio i Apis se pridružila zaverenicima zbog vrlo lošeg odnosa prema vojsci, posebno braće Drage Mašin.

Takođe Apis nije bio inicijator za osnovanje organizacije ‘’Ujedinjenje ili smrt’’, već je inicijativa za osnivanje jednog takvog društva potekla je od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika rodom sa Kosova, da bi tek nakon osnivanja te organizacije Apis došao na njeno čelo.

Sve te ativnosti neuki teoretičati pripisuju Apisu, kao i to da je glavni organizator atentata u Sarajevu. Kad je Apis saznao od od majota Voja Tankosića da se grupa omladinaca iz BiH sprerma za velika dela. Apis se raspitivao o njima i kad je saznao da su maloletni i da nisu ni vojsku služili bilo mu je smešno.

Apis (krajnje desno) sa saradnicima

 

Međutim, kada je Apis saznao da je grupa mladića iz BiH stvarno krenula u Sarajevo sa oružjem i da je odlučila da po svaku cenu puca na predstavnika austrougarskog prestola kada poseti Sarajevo na Vidovdan 1914. godine, zabrinuo se i odmah je poslao svog najodanijeg čoveka obaveštajca Đura Šarca u BiH da spreči atentat u Sarajevu.

To je bilo 15. juna, a već sutradan Danilo Ilić jedan od organizatora atentata, je iznenada i hitno otputovao u Bosanski Brod jer je dobio obaveštenje da ga tamo čeka jedan čovek iz Beograda koji s njim želi da razgovara o vrlo važnim stvarima. Taj čovek bio je upravo Đuro Šarac, nekadašnji komita, koga je poslao Apis sa zadatkom da se na svaki način spreči izvođenje atentata.

Razlozi koje je Đuro Šarac izneo Danilu Iliću bili su tako ozbiljni i tako snažni da je Ilića uhvatila panika i u njemu se stvorilo uverenje da zaista treba odustati.

On je Šarcu obećao da će nastojati da ovu poruku iz Beograda svakako sprovede pa se odmah vratio u Sarajevo i poveo razgovor s Principom o novoj situaciji.

Bili su to teški trenuci za njih obojcu, možda najteži od svih koje su dotad imali u životu. Izgledalo je da će doći do raskola među njima, tada, u poslednjim trenucima, a onda je pitanje šta će se dešavati dalje.

Principu je bilo očigledno da je Danila Ilića uhvatio strah pred posledicama koje će sigurno nastupiti, a o kojima oni ranije stvarno i nisu mnogo razmišljali. Pošto se nisu mogli dogovoriti odlučili su da pišu Vladimiru Gaćinoviću u Ženevu i da on odluči. Vladimir je dobio pismo, ali bilo je kasno. Princip je već pucao.

Prof. Beogradskog univerziteta i Pašićev savetnik akademik Stanoje Stanojević, iako nije voleo Apisa u svojoj knjizi objavljenoj 1923. godine tvrdi da Apis i niko iz Srbije nije dao inicijativu za atentat, već da je ona došla od Gavrila Principa i njegovih drugova iz BiH.

Francuski istoričar Žan Žak Beker, profesor univerziteta i predsednik centra za istoriju Velikog rata u svojoj knjizi ‘’Godina 14’’ u izdanjima iz 2004 i 2013. godine, tvrdi da je o atentatu ‘’odlučila, organizovala ga i izvela mala grupa bosanskih đaka, ushićenih nacionalista, okupljenih oko Principa.’’

Najbolju ocenu političke pozadine Sarajevskog atentata 1914. dao je jedan od učesnika u njemu: ‘’To je bilo bez ikakva razmišljanja, kao kad voda naleti, bez ikakve sustavnosti.’’

Mnogi narodi u svetu se ponose svojim junacima, biserima nacionalne istorije.

Italijani se, na primer sa najvećim poštovanjem odnose prema liku i delu Đulelma Oberdana koji je 1882. godine pokušao atentat na Franja Jozefa u Trstu.

On je nakon toga osuđen na smrt vešanjem. Kasnije je u Italiji proglašen za mučenika za slobodu i narodnog junaka. Trgovi i ulice nose njegovo ime, a na obeležavanju 100godišnjice Oberdanove smrti 1982. godine, tadašnji predsednik italijanskog senata Đovani Spadolini uporedio ga je sa Isusom Hristom.

Dakle, veliki narodi nikada ne zaboravljaju svoje heroje i nikada ih se ne odriču ni pod kakvim pritiskom.

Srbi su zaista bili i ostali veliki narod, ali skoro čitavi XX vek po mom mišljenju nisu imali političko rukovodstvo dostojno njihove veličine.

Pre 100 godina, na Vidovdan 1914. godine u subotu, tačno u 10.55 Gavrilo Princip je iz poluautomatskog pištolja kalibra 9h17 broj 19074 sa najmanje dva hica probudio uspavanu EVROPU, koja je tada kao i čitavi XX vek bila, gluva, slepa i nepravedna kada je u pitanju odnos prema srpskom narodu.

Tada, pre 100 godina, tj. 1914. srpska inteligencija, narod, vojska i sve političke stranke, a pre svega omladina bili su u službi zaštite integralnih nacionalnih interesa.

Nisu tada srpske elite pristale na budu bilo čiji podanici.
Imali su svoj cilj, viziju, ideju, a to je bila sloboda, i to stvarna sloboda naroda.

Dakle, 1914, su znali da će doći sloboda, a to je bila slavna 1918 godina. Danas, nakon 100 godina, Srpski narod se opet nepravedno kažnjava, i zato se s nestrpljenjem čeka neko novo vreme u kome će se srpski narod u celini osloboditi raznih okova, ucena i poniženja.

Davne 1914. godine Vidovdanski heroji su promenili tok istorije i zadivili svet.
Upravo junački primeri mladobosanaca govore da niko nije mali ko je odlučan da se bori za postojanje i opstanak i da, niko nije toliko veliki da može sve i zauvek.
Tadašnji silnici nisu nikada mogli zaboraviti niti oprostiti poniženje koje su doživeli u Sarajevu od maloletnih bosanskohercegovačkih đaka, pa su se svetili na razne načine, obično brutalno.

ploca

Čak je i spomen ploča Gavrila Principa bila meta u Sarajevu okupatora i terorista, dva puta su je skidali.

Prvu spomenploču Gavrilu Principu skinule su ustaše Ante Pavelića i nacistička vojska koja je ušla u Sarajevo 17. aprila 1941. godine, i poklonili su je kao najdraži suvenir Adolfu Hitleru za njegov 52. rođendan.

Drugu spomen ploču skinuli su terorističke skupine Alije Izetbegovića 1992. godine.

Muzej ‘’Mlade Bosne’’ u Sarajevu sve do građanskog rata posetile su mnoge ugledne delegacije iz sveta i sa visokim poštovanjem se odnosili prema liku i delu pripadnika Mlade Bosne.

Godine 1954 muzej Mlade Bosne posetila je gospođa Eleonora Ruzvelt i u knjigu utisaka je između ostalog zapisala da su: ‘’ ovi mladi ljudi svojim žrtvovanjem i hrabrošću zadužili čitav svet i da bi se senama Gavrila Principa ceo svet trebao pokloniti.’’

Ne zaboravimo da istorija ima strašnu moć, retko koji ozbiljniji govor zapadnog političara se ne oslanja na istoriju, a u Srbiji retko kada. Krajnje je vreme da se Srbija vrati sebi, slavnim korenima i okrene svojoj budućnosti.

Atentat u Sarajevu je moguće zamisliti bez svih iz kruga Narodne odbrane i organizacije Ujedinjenje ili smrt, ali ga nije moguće zamisliti bez Gavrila Principa i drugova, nije ga moguće zamisliti bez onih seljaka koji su bili spremni da stave glavu u torbu i koji su to uvek i činili u borbi protiv Austrougarske monarhije.
Uoči atentata Muhamed Mehmedbašić je rekao: ‘’Pola BiH će ući u zaveru, a druga polovina odobriće sve što učinimo.’’

Mladobosanci su dokazali da je njihov narod dostojan slobode, da je sazreo i stekao pravo da sam sobom vlada. Pošto se Evropa uspavala – oni su rešili da je probude.

Nije htela da vidi ni da čuje mnoge probleme naroda u BiH, prespavala je burne događaje u drugoj polovini XIX veka u Hercegovini, okupaciju B i H, ustanak Srba u istočnoj Hercegovini 1882 protiv austrougarskog terora a kada je prespavala i aneksiju, morala je da čuje pripadnike MLADE BOSNE i njihovu završnu reč, jer su oni rešili da se žrtvuju za slobodu.
Smatrali su da ne pripadaju sebi, nego narodu i istoriji.

I učinili su sve što su mogli, gordo usamljeni, dali su od sebe sve što je moguće da ljudi daju.

Bili su hrabri, bili su vesnici novih borbi i pokretači novih oslobodilačkih aktivnosti.
Pucajući u naslednika austrougarskog prestola, oni su pucali u zlo čiji je nosilac i predstavnik za njih bio on. I u tome je smisao njihovog dela.

Mozaik u Andricgradu

Mozaik u Andrićgradu

Mlada Bosna je bila pored navedenog i jedna velika ideja, koju su razumeli i radnici i seljaci i intelektualci u BiH i za nju su mnogi dali svoje živote.

Principove poslednje reči na kraju suđenja bile su: ‘’Šta se nama hoće sugerisati da je neko bio inicijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja te smo učinili atentat. Voleli smo narod. U svoju odbranu ne govorim ništa.’’

Umrlica Gavrila Principa. Originalni dokument terezinske zatvorske bolnice u kome piše da je Princip umro 28. aprila 1918. u 6:30 uvece, u sobi br. 33., odjeljenja 13. Umrlica kaže da je uzrok smrti tuberkuloza kostiju, što je svojim potpisom potvrdio i doktor iz inspekcije, A.A. Bossi. Ovaj dokument danas je deo zbirke Muzeja Zapadne Bohemije u Plzenu.

Nema očevidaca poslednjih dana Principovog života. Sačuvana je njegova smrtovnica, u kojoj piše da je umro 28. aprila 1918, u 6.30 časova posle podne, u sobi 33 zatvorenog dela terezinske bolnice broj 13, a na zidu zloglasne ćelije Princip je napisao: ‘’Naše će sene hodati po Beču, lutati po dvoru, plačiti gospodu.’’

 

(Zahvaljujemo profesoru dr. Radoslavu Gaćinoviću i Udruženju Srba Hercegovaca i prijatelja u Srbiji iz Novog Sada na ustupljenom materijalu. NAPOMENA: Ovaj tekst nije dozvoljeno prenositi bez pismene dozvole autora)

 

 

 

 

 

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: