Čola: U Hrvatskoj žene bacaju veš na binu, u Srbiji plišane igračke

Poznati pevač za „Novosti“, o beogradskom nastupu u „Areni“, Sarajevu, kritikama, vaspitanju dece i o Novoj godini…

colic1_620x0

Izvor: Novosti.rs
Autor: Vesna Pantelić

MEGASTAR Zdravko Čolić (63), posle tri i po godine, ponovo će pevati u Beogradu, 12. decembra u „Kombank areni“, koju je, sa dva rasprodata koncerta otvorio 2005. godine. Pre Beograda, Čola će održati koncert u rodnom Sarajevu, 29. novembra u „Zetri“. Na oba nastupa predstaviće uživo hitove sa aktuelnog 14. studijskog albuma „Vatra i barut“, pa smo pitali najboljeg pop pevača na Balkanu da li je on vatra ili barut.

– Ja sam vatra, mene su sedamdesetih, godinama zvali „Gori vatra“ – kaže uz osmeh, za „Novosti“, najveći šarmer jugoslovenske i srpske muzike.

Pevali ste na gotovo svim prostorima u Beogradu, koji vam je koncert ostao u sećanju?

– Nisam pevao samo u Hali sportova i na Sajmu, jer to i nije mesto za vrstu muzike koju pevam. Nastupao sam u zemunskom „Pinkiju“, Domu sindikata, „Pioniru“ koji mi je uvek bio fantastičan za koncerte i ima dobru akustiku. Pamtim prva dva koncerta u „Pioniru“, 2. i 3. aprila 1978. kad smo počeli čuvenu turneju „Putujući zemljotres“. Do tada su koncerti uglavnom bili festivalski, a u „Pioniru“ je sve bilo kao na nastupu neke svetske zvezde. Druga „Marakana“ iz 2001. mi je takođe ostala u sećanju, zbog energije i gužve koja se stvorila. Bio je to najposećeniji koncert sa plaćenim ulaznicama.

Bili ste prvi pevač koji je koncertno otvorio i Sava centar?

– To je bilo u junu 1985. na turneji „Ti si mi u krvi“, koju sam radio sa sarajevskom grupom „Tao“. U njoj je svirao Nikša Bratoš, a bubnjeve Gane Pecikoza, danas menadžer. Gost mi je bio sada pokojni Ljuba Moljac. Izvodio je nekoliko skečeva u pauzi dok sam se presvlačio. Do tada su u Sava centru uglavnom održavani kongresi i skupovi, a ja sam ga koncertno razradio.

KOJU pesmu volite da naručite u kafani?
– Sve što je vezano za tamburaške i romske pesme ili dobre sevdalinke. Sad sam bio u Novom Sadu, prema Futogu, pa sam se opustio sa društvom. Krenuli smo sa „Verkom kaluđerkom“, nastavili sa „Ćororom“, ali i starim sevdalinkama „Kradem ti se večeri pod pendžeri“. Volim emotivne pesme koje u kafani imaju smisla. Slabo naručujem nove i popularne pesme.

Koji je koncert veći izazov – sarajevski ili beogradski?

– Uvek mi je bilo teže da pevam u Sarajevu. To je moj rodni grad, u njemu sam odrastao, tu žive moji prijatelji sa kojima i dalje drugujem. Kad pevam u Sarajevu imam utisak kao da pevam u nečijoj kući. Čudno je to, skupe se svi sa kojima sam išao u školu i na fakultet, javi se posebna energija, ne zna čovek kako da se ponaša. U Sarajevu sam pevao u kultnom Domu mladih, „Templu“, „Skenderiji“, na Koševu i u „Zetri“. Počeci su bili vezani za igranke u „Trasi“. U Dom mladih smo prešli kao peti sarajevski bend, posle „Indeksa“, „Pro arte“, „Kodeksa“ i „Čičaka“. Ko god da piše rokenrol istoriju, vraća se tom Domu mladih kao rasedniku talenata i prvom mestu u bivšoj SFRJ gde su se grupe okupljale da vežbaju i dokažu se.

 

Kada vas je Sarajevo prepoznalo kao istinsku zvezdu?

– Sarajevo je uvek imalo poseban odnos prema svojim stanovnicima. Pobeđivao sam na festivalu „Šlager sezone“, imao hit „Gori vatra“, dobio nagrade za „Sinoć nisi bila tu“, pa „Bling, blinge, bling“, „Zelena si reka bila“ ili „Zvao sam je Emili“ i sve je to bilo okej, ali tek kad sam se dokazao u Beogradu i Zagrebu, Sarajevo je počelo da me ceni i uvažava. U to vreme bilo je mnogo bitno da se nađeš na naslovnim stranama „TV novosti“, „TV revije“, „Duge“ ili „Studija“, nego u sarajevskom „Svetu“ ili „Oslobođenju“.

Da li su vaši koncerti najvatreniji u Makedoniji?

– Uvek su tamo dobri koncerti, ali ne mora da bude pravilo. Sada su te razlike manje. I u Sloveniji su nastupi vatreni i emotivni, baš kao na jugu.

Zbog čega vam obožavateljke samo u Hrvatskoj pokazuju ljubav bacajući veš na binu?

– Možda je to pitanje seksualnih sloboda ili erotskih navika. Možda je to neki fetiš, ali svakako je simpatično. U Zagrebu se to uvek desi, a dešavalo se i u pulskoj „Areni“. U Srbiji mi, na primer, poklanjaju cveće i plišane igračke.

Kako izgleda vaše jutro posle koncerta?

– To sutradan mi je najlepši deo cele epopeje. Ako se pristojno i prijatno završi, onda sutradan evociram uspomene od prethodne noći. Kada sam sa bendom, onda preispitujemo eventualne greške, ali ako sam sam, to jutro mi je najopuštenije. Mnogo prija u hedonističkom smislu. Još ako nemam više obaveza, volim da se opustim uz neki blagi alkohol ili doručak sa prijateljima.

Da li tada pročitate i kritike koncerta?
– Ne volim da čitam kritike i izbegavam svaku vrstu komentara. Volim da me ništa ne opterećuje. Šta je bilo, bilo je, popraviti ne možemo, a mišljenja su takva kakva jesu. Pokušavam da to ostavim sa strane i idem dalje.

Jeste li nekada održali koncert, a najradije biste ga otkazali?

– Jesam, u Zvorniku. Kad je neka greška u organizaciji, najradije bih pomerio ili otkazao koncert. Te zime u Zvorniku četiri dana nije bilo struje. Koncert je loše reklamiran, ljudi nisu ni znali da nastupam. Još sam dobio neku upalu grla. Stvarno je bilo zrelo za otkazivanje. Međutim, došao sam u halu ranije i ljudi su me videli. Nije bitno da li me je videlo njih pet, 50 ili 500. Nema bežanja! Na sreću, struja je došla, skupilo se hiljadu ljudi i pevao sam. Kad te ljudi vide, bez obzira na organizacijski fijasko, moraš da budeš strogi profesionalac, da izađeš na binu i pevaš.

Kako uspevate da se u ovim smutnim vremenima držite maksime „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“?
– To je pitanje mog karaktera i vaspitanja. U privatnom životu sam možda konkretniji i snažniji nego kad sam u medijskoj priči. To je pitanje moje tolerancije, religioznosti i hrišćanskog u čoveku. Kad je u javnoj priči, čovek mora da bude mnogo tolerantniji nego privatno, kad ne dozvoljava neke stvari koje se tiču njega, porodice, rodbine ili prijatelja.

DA li pratite neku televizijsku seriju?
– Uglavnom menjam kanale, ali serije ne pratim. Čim preskočiš nešto, uvek si u zaostatku. Mislim da slobodni umetnici ne prate nijednu seriju. Nemoguće je zbog režima života. Moja Una voli indijsku seriju „Odbačena“, u kojoj je glavna junakinja Ića. Gledao sam nekoliko epizoda, ali je tako sporo snimljena, da Ići treba 15 sekundi samo dok trepne. Toliko je napeto (smeh).

U sunovratu morala i poštenja, kojim vrednostima učite ćerke Unu i Laru?

– Ljudi više ne razgovaraju, jer je tehnologija uzela maha. Bilo bi mnogo bolje da se ljudi zbližavaju kroz razgovor. Nekada su se razgovori vodili u kafani, za stolom sa kariranim stolnjakom, uz flašu vina, kisele vode i meze. Danas ljudi razgovaraju preko novina. Ćerke učim poštenju i iskrenom odnosu prema životu. Tačno je da poštenje danas izumire, ali je dobro da ga bude. Vaspitanje, poštenje, obraz i odnos prema ljudima dobijamo iz kuće i škole. Kad uzmeš u obzir socijalno stanje u društvu i koliko je razvedenih brakova, ne možeš mnogo da očekuješ. Teško je sačuvati decu. Imaš s jedne strane uticaj porodice, a sa druge štampu i medije. Supruga Sandra brine o njima. I kod nas je u kući majka Stana vodila računa. Nažalost, danas je manje vanškolskih aktivnosti gde su se deca družila. Obe ćerke vole sport. Una je išla na karate, „proletela“ kroz tenis, a sada je zanima odbojka. Mlađa Lara pri školi ima i karate. I dobro je da se time bavi, jer će tu dobiti osećaj sigurnosti.

Znate li gde ćete biti 31. decembra uveče?

– Zasad ne, ali moguće je da ako ne budem radio otputujem negde sa porodicom. Ako bih radio za Novu godinu, voleo bih da to ne bude velika fešta na nekom gradskom trgu. Novogodišnji koncert na trgu je mnogo teži nego kad radiš običan. Mislim da bi mi ovog puta više legla neka interna VIP svirka, neki dobar klub, gde smo opušteniji.

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: