Čabrilo: Imao sam osećaj sramote što pripadam ljudskom rodu!

Impresije o  poseti Hercegovini  iznose predstavnici zavičajnih udruženja Hercegovaca u Srbiji koji su početkom aprila u zajedničkoj organizaciji posetili rodnu grudu

 

IMG_8116

Milenko Čabrilo je upravo ovaj tekst čitao na dobrotvornoj večeri u Pančevu posvećenoj obnovi Hrama Vaskrsenja u Prebilovcima

 

Za Slobodnu Hercegovinu
piše Milenko Čabrilo
osnivač ZK “Hercegovac”, Pančevo
Fotografije: Slobodna Hercegovina

N

a putu od Trebinja do Mostara, nismo uspeli ni jedno stratište nijamu u potpunosti sagledati, a već je nailazilo drugo, pa treće i tako redom. Redala su se redom stratišta i jame u kojima je stradalo desetine ili stotine Srba sa tog područja, ili pak crkve, kuće ili štale u kojima je živo spaljeno desetine i stotine srpskih žena i djece.

Sam dolazak u Prebilovce na mesto gde je bila kosturnica preko 4000 Srba eksuhimarnih iz trinaest jama i četiri stratišta iz okoline ovog stradalnog mesta, delovao je nestvarno. Imao sam jak osećaj sramote što pripadam ljudskom rodu čiji su neki pripadnici učinili takav monstruozni zločin. Ti monstrumi su minirali kosti mučenika koje su njihovi preci pre samo pola veka isto tako monstruozno lišili prava na život. Osećaj sramote i bola je bio utoliko jači što sam sve više imao utisak da su to učinila moja braća po krvi, koja nisu sa mnom dijelila vjerska ili neka druga uvjerenja. Možda oni nisu ni imali nikakva uvjerenja. Možda su to samo bivši ljudi koji su ostali bez ikakvih emocija i ikakvih ljudskih osjećanja. Možda je kod njih ostala samo mržnja prema svemu ljudskom pa i sebi samima.

Pred očima su mi se pojavljivale scene tih događaja od pre pola veka, valjda pod utiskom onoga što sam uz put čuo i vidio. Već dosta toga znamo: ko, gdje, kako i kada su vršeni ovi nezapamćeni zločini. Na sva ova pitanja smo relativno brzo dobili odgovore. Ostalo je samo bez odgovora pitanje ZAŠTO?

 mosti

Ulaskom u selo taj osećaj srama se sve više pojačavao i kulminirao je pogledom na preostali deo zemnih ostataka (samo 5%) koje je sam Bog sačuvao da nas opominju i upozoravaju da nešto moramo učiniti da sačuvamo pravo da budemo ljudi, ili bar onakvi bogoliki ljudi kakvima mi sebe ponekad doživljavamo. Spaljeno i uništeno selo je valjda bio pokušaj da se zatre i poslednji trag da su ovde nekada živeli takvi ljudi. Ostao je samo trag delovanja neljudi, monstruma ili ko zna koga ili čega i u ime nekoga ili nečega.

Prisetih se jednog divnog govora efendije Jusufspahića koji je govorio o jednom i jedinom svevišnjeg Gospodu Bogu, koji jedini ima pravo da sudi i presuđuje o našim djelima.

Nameće mi se logično pitanje: zašto su onda učinjeni ovoliki zločini ako su se svi zločinci, a žrtve pogotovo, pozivali upravo na vjeru u tog jednog i jedinog Gospoda Boga?  Evo spomenuh tu famoznu reč pravo, pa pomislih i na pravdu. Odmah mi dolazi misao koliko smo mi nedostojni da delimo pravdu i da pomišljamo da sudimo i presuđujemo šta je to pravo i pravda ako i sami pripadamo istoj grupi živih bića koji čine ovakve zločine prema svojoj braći. Ili možda i ne pripadamo istoj grupi?  Sa druge strane Hrišćanska religija poziva na pokajanje i praštanje. Pošto je pokajanje pravo i obaveza svakog pojedinca, a praštanje i oprost je u nadležnosti samog Boga, onda slijedi da je naša obaveza da svakom ko učini bilo kakav grijeh ili zločin prema nama damo priliku da se pokaje kako bi mu mi sami mogli oprostiti i moliti Boga da mu i On oprosti.

Grijeh i zločin bez pokajanja je poziv na ponavljanje tog istog zločina. U ovom razmišljanju sam došao i do potvrde opravdanosti naših postupaka u cilju stalnog ponavljanja istine o svim zločinima koje su učinjeni nama a posebno na one koje smo mi učinili drugima, kako bismo svi dobili priliku da se iskreno pokajemo i tražimo oprost jedni od drugih. Jedino tako bismo dobili pravo da tražimo oprost i od samoga Boga, kako za naše vlastite tako i za grehe onih koji nama zlo učiniše.

U okolnostima i vremenu u kome mi danas živimo, ne smijemo dozvoliti da nam se ospori ovo pravo na istinu, u ime nekih dobrih odnosa sa ljudima koji drugačije misle, imaju različita vjerska ili bilo kakva druga načela. To nije znak dobrih odnosa – naprotiv. To može biti samo znak slabosti, a slabe niko ne poštuje niti je ikada poštovao.

Čuo sam često pitanje: Zašto otvarate stare rane?

Istinom se ne mogu otvoriti stare rane i oprošteni gresi, već istina sprečava da se žive rane pokriju i sakriju, a to ni medicina ne dozvoljava. Upravo je pokrivanje ovih živih nezatvorenih i nezaraslih rana, a posebno nepokajanih zločina dovelo do ponavljanja istih i otvaranja novih još većih i težih živih ožiljaka.

Zar miniranje ovih svetih kostiju nije upravo to?

 

pb 02

Ako okrenemo glavu od tih rana, ubeđivaćemo sebe da one ne postoje, a time i onemogućiti one koji su ih napravili da ih sami vide i zbog njih se pokaju. Možda oni nisu ni svesni veličine zločina koji su počinili, posebno ako su zaluđeni nekom idejom o ljudskoj pravdi u ime nekog samo njima znanog Boga. Oni vjerovatno i ne znaju ili ne vjeruju za univerzalnu Božiju pravdu. Takvim postucima mi preuzimamo greh na sebe za taj zločin.

Ponekad pomislim da je razlog zbog koga mi ne želimo da prihvatimo istinu upravo strah od istine same. Prihvatanjem istine, prihvatamo i obavezu da nosimo svako svoj Krst. Možda ponekad pomislimo da je taj Krst isuviše težak i da naša leđa ne mogu da izdrže toliki teret.  Takvim kukavičlukom, strahom i sebičlukom mi svoj Krst ostavljamo našoj djeci da ga ponesu zajedno sa svojim koji im je suđen. Može li biti veći grijeh od ovoga.  Zato sam ubjeđen da je obaveza svakog Hrišćanina da stalno ponavlja istinu o sebi i drugima, o svojim i tuđim djelima, kako bi mogao ponosno stajati pred ogledalom i Bogom. Za svoja djela i nedjela mora da traži oprost od svoje braće i od Boga, a drugima stalno nuditi priliku da se sami pokaju kako bi im mogli oprostiti.

U ime toga, ne smijemo pasti u iskušenje da u ime nepokajanih grijeha i zločina naše braće mi sami činimo iste zločine kako bismo preuzeli pravdu u svoje ruke. Iako nam se čini da je Božija pravda spora, sigurno je dostižna i mi tu ne možemo učiniti ništa jer nam nije dato da sudimo.  Osveta ljudi koju čine svojoj braći nije pravda Božija već nova nepravda koja je učinjena upravo u ime onoga koji želi da spreči tu pravdu. Tim više što ta osveta po pravilu ne pogađa zločince, već ponovo našu nevinu braću od koje ćemo morati sutra tražiti oproštaj.

prebilovci 006

 

 „Zlo činiti od zla se braneći, tu zločinstva nema nikakvoga.“ 

Ovaj čuveni stih nije poziv na osvetu, već poziv na istinu koja će nas urazumiti i kojom ćemo sprečiti zločince da učine nove zločine našim preventivnim djelovanjem. Istina je najjače oružje u ovom ratu i moramo je jasnu i cijelu saopštiti sebi i drugima. Puna istina ne može imati više tumačenja ako je zaista puna. Imena žrtava kao i imena zločinaca su najčistije i najveće istine. Prebrojavanja žrtava bez imena se pretvaraju u statistiku i služe nedostojnima da pričaju o dostojanstvu, lažovima da pričaju o istini i zločincima da pričaju o pravdi.

Na kraju molim sve Srbe, a posebno Hercegovce da svojim potomcima prenose samo istinu i da svoj Krst uzmu na svoja leđa, kako naši potomci ne bi morali da ostanu pogureni pod teškimteretom koji im ostaviše preci.

 Znaće da je samo ona zemlja svetla 
Gde nikad još nije pala suza srama;
Gde su deca na mač ime oca metla
Što živi u himni i u molitvama.
Jovan Dučić

 

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: