Aleksa Buha: Narodnjaštvo Pera Slijepčevića

 

U susret promociji sabranih dela Pera Slijepčevića Slobodna Hercegovina prenosi tekst akademika Alekse Buhe objavljen u Novoj Zori

 

P-Slijepcevic-1916

Autor: Aleksa Buha
Izvor: Nova zora

U prvom tomu Celokupnih dela Pera Slijepčevića donose se tekstovi u kojima se govori i raspravlja najpre o srpskom a ubrzo, ili gotovo paralelno, o jugoslovenskom narodu koji ima da se sastavi od tri plemena (“jednog naroda”). Socijalne prilike, kulturne prilike, stanje školstva i prosvete, duboki istorijski potresi i pomeranja, seobe i kolonizacije, u prve tri decenije dvadesetog veka, — teme su Slijepčevićevih napisa rasprava i ogleda. I to u znaku svestranih i produbljenih sagledavanja

Slijepčević je rođen u Hercegovini, u ovoj pokrajini je učio gimnaziju (u Mostaru od 1900—1908), pa je razumljivo da je njegov “prvi” narod srpski narod BiH. Ostao je to i u studentsko bečko vreme, da bi Balkanski ratovi, Prvi svetski rat, a pogotovo Prva Jugoslavija taj narod “proširili” u celokupni srpski i, dalje, u jugoslovenski narod. U narod, odnosno u narodnjaštvo on polaže svoje nade i njemu se vraća kad te nade budu izneverene. Narodnjaštvo ovde znači koliko i poverenje, ali i razočaranje u narod koji je u stanju da vekovno skupljanim zalihama energije, koja prebiva u njegovom iskustvu, institucijama, navikama etc. prevlada prepreke koje stoje na putu težnjama, opet tog naroda, da se zakorači u novo doba i zaokruži jedna kulturna, privredna i politička celina.

Govoreći o takvim energijama 1928. god., Slijepčević će konstatovati da u Bosni i Hercegovini vekovima postoji za to rasna osnova, u drugim jugoslovenskim pokrajinama takođe, ali su se ovde te zajedničke snage sukobljavale i “međusobno paralisale i krhale”. Bez državne ideje, bez jedinstvene religije i kulture, bez saobraćajno ekonomske povezanosti nije mogla nastati jednaka psihologija i zajednička svijest, a bez njih nema koraka prema državi. Jedino u državi silne narodne energije bivaju organizovanje i orijentisane ka zajedničkim ciljevima — životu u demokratiji, miru i ekonomskom blagostanju. Takvu svest, pa na bazi nje težnju ka državi stali su unositi školovani omladinci početkom dvadesetog veka. U idealističkoj Slijepčevićevoj vizuri, povesne okolnosti narodnjaštvo pretvaraju u jugoslovensku naciju, ali ono kao mentalitet i dalje postoji.

U ovaj tom uvršteni su i portreti istaknutih društvenih, političkih i naučnih poslenika toga ili tih vremena. Najzad, na ovom mestu su se našli prikazi i ocene knjiga o ovoj, društvenoj i naučnoj problematici. Svoju spisateljsku delatnost Pero Slijepčević započinje u Mostaru, kao maturant 1908. Nastavlja je, u sledećih deset godina, najpre kao student u Beču, potom je učesnik u Balkanskim ratovima i neumorni saradnik na stvaranju zajedničke države tokom Prvog svetskog rata. Ta delatnost traje uglavnom do izbijanja Drugog svetskog rata. Već se u ovim šturo naznačenim temama i datumima pomalja svestrano interesovanje i angažovanje Slijepčevićevo za opšte narodno oslobođenje i napredak. Njegova ogromna energija stalno se i uporno obnavljala: dah mu je pred neočekivanim događajima i zastajao, ali nikad nije stao.

Čitalac će se uveriti da je njegov rukopis jezički, stilski i misaono savršen, svejedno da li je reč o tzv. sitnim temama i kratkim napisima, ili o ogledima i raspravama o problemima naroda, i svega duhovnog što je u vezi s njegovim opstajanjem.

Iz kakvog stanja narodnog — kulturnog, prosvetnog, ekonomskog, istorijskog, političkog etc. — niču prvi hercegovački i bosanski
srednjoškolci i studenti, nacionalno i oslobodilački probuđeni omladinci uopšte? Sećajući se, 1940. god., srednjoškolske đačke omladine u Mostaru u prvoj deceniji 20. veka, Slijepčević kazuje da je to vreme u mnogom pogledu neodređeno i u previranju. Tuđinska, austrougarska uprava ne doživljava se, naravno, kao svoja i sa njom ne može biti razgovora o popravljanju stanja, nego se njoj samo može oponirati, protiv nje se buniti i od nje se osloboditi.

Ali, na suprotstavljajućoj strani, na strani oponirajućeg naroda nema bogzna kakvih elemenata u koje bi se moglo pouzdati. Postoji, doduše, narodna volja i energija, ali je za posao oslobađanja potrebno mnogo više. Potrebni su: prosvećenost, organizovanost — ekonomska i politička, civilizacijsko i diplomatsko umeće… I povoljno savezništvo sa velikim silama. Svega toga nema, i to se tek mora stvarati. Sve je neartikulisano a trebalo bi da bude određeno. Moralo se u istom činu graditi i pretpostavke i novo društvo, upravu i državu. Nove ljude, takođe.

Slijepčević je u prvim tekstovima, kao bečki student, nastojao da bar za tadašnju omladinu sadržinski raščlani i formalno odredi jedan broj pojmova: pojam kulture, civilizacije, naroda, pojmove vlasti, politike i države. Omladina koja na sebe preuzima i za sebe traži ulogu protagoniste oslobođenja i progresa nije isto što i manje ili veće grupe idealistički nastrojenih pojedinaca. Realno stanje je takvo da su široki slojevi omladine i naroda uopšte ne samo verski podeljeni i uzajamno protivni nego su i socijalno suprotstavljeni. na gospodare i kmetove. Do u dvadesete godine 20. veka postoji feudalni sistem begluka i aginluka, i, što je još gore, socijalne uloge su “podeljene” po verskoj osnovi. Age i begovi su u ogromnoj većini muslimani, kmetovi pak hrišćani: pravoslavni i katolički.

Komponujući ovaj tom, priređivač se našao pred mnoštvom tematski i strukturalno raznolikih tekstova. Pribegao sam tematskom i, potom, hronološkom grupisanju, ali se u tome nije moglo ostati dosledan. Prevagu je nekad odnio jedan, drugi put drugi kriterij. Najveće odstupanje napravljeno je s obzirom na prvi tekst: Risto Radulović: Jedno poglavlje srpske borbe u Bosni i Hercegovini. U pogledu ovog teksta, gotovo monografije izneverena su oba kriterija: i sadržinski i vremenski. Vremenski bi on imao da dođe na kraj, a sadržinski u Portrete.

Međutim, pišući o životu i radu Rista Radulovića, Slijepčević je iz nove perspektive sagledao prilike, socijalne, političke i kulturne u BiH ne samo u prve dve decenije dvadesetog nego i u poslednjoj deceniji devetnaestog veka. Radulović je svedok i sagovornik kakav se samo mogao poželeti, a što se samog Slijepčevića tiče, 1940. godine, iza njega je odavno mladalački nacionalni (jugoslovenski) entuzijazam i spremnost da se služi idealima, makar i po cenu previđanja fakata. Ovaj put Slijepčević je, imajući na svojoj strani Radulovića, doveo do reči ono što je u prvim tekstovima, rekli smo iz kojih razloga, izostavljano. Nema više ni izvinjavajuće istorijske okolnosti da je ujedinjenje došlo nekoliko godina ranije, da tri plemena jednog naroda još nisu bila spremna za kulturno stapanje i političko poravnanje. Slijepčević sada piše da se u Balkanskom ratu videlo šta je Bosna. Na vesti o srpskim pobedama jedni rastu, drugi se brate s Turcima, a treći kisela lica optužuju srpsku vojsku. Šta činiti sa “nikud prispelim Muslimanima” ako je nacionalno organizovanje a ne verska pripadnost uslov za ekonomski i politički napredak. U našim uslovima vere se ravnaju po političkim, ekonomski i nacionalnim interesima, i nisu prevashodno stvar duboke pobožnosti. U tom kontekstu agrarno pitanje, feudalni “periferijski ekskluzivizam” Bosne posejao je razdor koji je bio glavno obeležje odnosa između tri naroda/plemena BiH. Priče o slogi su zakrpe i maske na apostrofiranom narodnom jedinstvu. Ni u paralelizmu borbe protiv germanizma nije moglo biti uspostavljeno trajnije jedinstvo. Šta činiti, da se pristane na tada vladajuće stanje duha u naprednoj Evropi koje je Radulović nastajao da presadi i u BiH: da je najkulturniji narod najnacionalniji, da je politika bezobzirno merenje snaga između naroda i država, da je stalna borba i diferenciranje princip života svih zdravih naroda i pojedinaca, da nagonsko samopouzdanje biva zamenjeno intelektualnom i moralnom kulturom. Etc.

Slijepčević piše o žalosnom i duševnom i duhovnom stanju omladine BiH u Beču. Niti ona, u ogromnoj većini, prosvećuje sebe niti se sprema da prosvećuje narod. Ne samo verske podele, i u redovima “bečke” omladine, nego “unutrašnje” podele srpske omladine, regionalne podele u njenim redovima obeshrabruju na svakom koraku. Niti se, većina njih, obrazuje niti se kultiviše. Srpski studenti iz BiH će jednu skupštinu Zore pretvoriti u opštu tuču i prevrtanje stolova. Ipak, najbolji izdanci te srednjoškolske i studentske omladine opredeljuju se za “sitni rad” u narodu, za prosvjećivanje naroda, a pre toga ili istovremeno na samoprosvećivanje. Prve teme Slijepčevićeve u tekstovima iz ovog toma i uopšte njegove prve teme jesu kultura, prosvećivanje naroda i samoprosvećivanje. — Jeste i u BiH stiglo novo doba, nova kultura i civilizacija, potreba novog organizovanja društva i države, ali odakle i kako početi.

Prethodno, u logičkom smislu, se mora uvideti šta su kultura, i civilizacija kao takve, i za sebe i za druge. Odrediti: koje je mesto u novoj kulturi naše narodne kulture koju će nazvati patrijarhalnom, i šta se od naše tradicionalne kulture mora sačuvati. “Kultura je u neku ruku proviđanje individualizma” reći će na kraju prvog, ovde donesenog teksta. U drugom tekstu veli, da BiH ne sme biti razdeljena u tri društva i nacionalna identiteta, a još gore je da se propoveda samo bosansko ime. Za “narodni rad” postoje “samo dva imena: Srbi i Hrvati”. Međutim, ni to nije krajnji cilj. Krajnji cilj predstavlja Jugoslovenstvo. U njemu treba da se stope sve plemenske, i narodnosne posebnosti. Slijepčevićevom idealizmu je zvezda vodilja jugoslovenstvo kao kulturno, narodno, državno i sveopšte jedinstvo. I mada je ono kao ideja i stvarni život bilo, na početku 20. veka, više razdirano protivnostima nego što je krepljeno slogom i zajedničkim akcijama, drugo desetleće je donelo velike događaje. Oni su potresli i osokolili jugoslovenske tendencije. O Balkanskim ratovima Slijepčević kaže, na primer, da su okrilatili svest jugoslovensku ne samo u BiH. Događaji iz Prvog svetskog rata, odista su je, tako se ponekad činilo, ustoličili kao sadržinu i meru svega individualnog i narodnog djelanja. On se raduje skorom vremenu kad će se svi moći identifikovati “na osnovi slobode i slobodoumnosti”. Čini se da su ne samo najplemenitiji omladinci nego i velik deo pripadnika sva tri plemena živjeli u drugoj deceniji dvadesetog veka životom velikog nadanja koje se na brojnim tačkama stvarnog života i ostvarivalo. Slijepčević je verovao da će one posebnosti i protivnosti koje su se ipak na svakom koraku oglašavale biti stopljene u jedno u strujnom kolu entuzijastičkog jugoslovenstva. i samlevene do neraspoznatljivosti u jedinstvenoj centralistički organizovanoj državi. U kojoj bi se pokrajinskoj samoupravi dali poslovi koji po prirodi stvari bivaju tako najbolje vođeni.

Čovek ne zna čemu bi se više divio: silnoj energiji Pera Slijepčevića koji po Americi skuplja priloge za stradalničke porodice tokom Prvog svetskog rata ili spremnosti iseljenika, “argata za morem” da ne samo daju novčane priloge nego se i “zavezu” preko okeana i mora da stignu kao dobrovoljci na frontove. Ili njegovom danonoćnom radu oko Prosvetnih predavanja i publikacija u Ženevi tokom toga rata, a sve s namerom da se stvara i održava jugoslovenska svest, da se svet informiše o zbivanjima, i doprinese njihovom osmišljavanju. Pero Slijepčević će izreći i napisati najtužnije, pa valjda zbog toga i najlepše reči i stranice o članovima Mlade Bosne, o jugoslovenstvu sarajevskih atentatora, o junaštvu i žrtvi neimenovanih junaka. Na prizore iz stvarnosti u stvorenoj i dosanjanoj državi, kad su “kalkil i prozaična sebičnost” uzeli maha na sve strane, a mahovi idealističkih omladinaca bivali sve ređi — što zbog pogibija ogromnog broja omladinaca, što zbog surove zbilje stvarnosti koja uklanja zapreke ljudskim atavizmima i zloćama, — Slijepčević nije zatvorio oči, ali se nije lišavao potrebe čestitog čoveka: da dela, držeći se Kantove maksime Kao da; kao da su zla sveta po ontološkom rangu manja od njegovih idealnih proplamsaja i uopšte njegove idealne slike. Kakvog su kova bili Pero Slijepčević i njegovi drugovi, saborci, savremenici i poslenici na narodnom poslu: Grđić, Radulović, Cvijić, Gaćinović, neka ilustruje jedan događaj. U okviru akcije ilustrovanih predavanja Prosvetinih, Grđić i projekcijama slika želi, da bude što uverljiviji. Samo što se za časak okrenuo nestao je projekcijski aparat. Bez ikakve krupne reči, samo više tužan, Grđić je nastavio svoje predavanje. Sigurno je da bi se tako poneli i drugi pomenuti i nepomenuti narodni poslenici.

Držeći se svoga iskustva i naučnih uvida Jovana Cvijića, Slijepčević nije zaobišao mane svoga naroda/nacije ili plemena. Otvoreno ih je dijagnosticirao. Srpski narod je najtolerantniji u pitanjima religije, a jedan od najnetolerantnijih u pitanjima društveno-političkim. Nije mu potrebna teritorija nego psihološki mir. Nije mu potreban inat i neposredovana spontanost. Zbog suviše jednostranog karaktera potreban mu je jugoslavizam. Nećemo na kraju kazati da se Pero Slijepčević u svojim viđenjima i uvidima varao. On je to sam činio bolje i uverljivije nego što bismo mogli mi. A kad tome bude došlo vreme, kazaće pravu reč i o jugoslovenstvu i o srpstvu i o svom i svoje generacije idealizmu._

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: