80 godina od ubistva kralja Aleksandra: Atentat u režiji Hitlera i Geringa

Trebalo je da prođe više od dvadeset godina od atentata u Marselju do pojave dokumenata o operaciji Tevtonski mač, iz kojih se moglo saznati ko je i zašto organizovao i izvršio ubistvo Jugoslovenskog kralja Aleksandra i ministra unutrašnjih poslova Francuske Luja Bartua.

Atentat_u_Marseju

Piše: Tomislav V. Šipovac
9.oktobra, ljeta Gospodnjeg 2014.

 

Međutim, za našu širu javnost te činjenice su i dalje nepoznate i ona živi u ubeđenju da su atentat organizovale i izvele Ustaše, uz pomoć Italije i Mađarske, kako je glasio i prvi rezultat istrage u Eks-An Provansi.

Takve pretpostavke su prihvaćene i u drugim svetskim političkim krugovima i pored aluzija nekih sovjetskih izveštača da iza atentata stoji Hitlerova vrhuška, jer je nacistička Nemačka jedino imala koristi od atenta. Na to je upućivalo i izuzetno grlato ponašanje nacističke štampe, koja nije birala pogrde i optužbe protiv Italije, saučesnika i pomagača ustaških terorista, kao i činjenica da je atentat bio slika i prilika isprobanih nacističkih metoda u izazivanju međunarodnih incidenata, kao što su paljenje Rajstaga, Noć dugih noževa, napad na Poljsku iscenirasnjem masakra nemačkih vojnika, plan Grjun za Čehoslovačku, ubistvo austrijskog kancelara Dolfusa itd.

Po istoričaru, A. K. Volkovu, Hitlerovci su doveli do savršenstva sistem organizovanja međunarodnih provokacija i ubistava, Bizmarkove škole.

U knjizi (treći tom) Istorije diplomatije, koja je u Moskvi objavljena 1956. god. autori poglavlja o atentatu u Marselju ovako su objasnili taj slučaj:

Hitlerovska diplomatija pribegavala je najgnusnijim sredstvima da bi sprečila stvaranje sistema kolektivne bezbednosti u Evropi. Posle ubistva rumunskog ministra inostranih poslova Duka, ubijeni su 9.oktobra 1934. Luj Bartu i Alerksandar – kralj Jugoslavije.. Ubice –hitlerovski najamnici, članovi hrvatske fašističke organizacije ustaša. Na njihovom čelu bio je kapetan austrijske službe Ante Pavelić. Između hitlerovaca i hrvatskih bandita postajala je tesna veza. Pavelić je svoj banditski aparat osnovao u Berlinu. Nacisti su ga obilato finansirali. Niti Marseljskog ubistva su vodile preko majora Špajdera, pomoćnika nemačkog vojnog atašea u Parizu u Berlin i Rim, kome je Gering naredio da pripremi atentat.

Slične tvrdnje iznosi i Nemac V. Hercog u dvotomnoj knjizi Treća imperija, koja je izašla u Minhenu 1964. godine:

Planovi francuskog ministra inostranih poslova Bartua da dovede Hitlera u šah-poziciju, oktobra 1934., poprimili su konkretan oblik. Za dovršetak stvaranja istočnog pakta u Francusku je 9. oktobra doputovao kralj Aleksandar…

Hercog je pisao da je atentat bio jedan od najtežih i najsudbonosnijih događaja za celu Evropu i da mu je prethodila brižljiva i detaljna priprema od idejnih vođa i izvršitelja. Atentatore je finasirao Spoljno politički nacistički biro, pod rukovodstvom A. Rozenberga a pronađeno oružje bilo iz nemačkih fabrika i falsifikovani pasoši iz Minhena, a uz to je Hitler nagradio Pavelića postavivši ga za vođu hrvatske države. Ali, Hercog je izbegao da pomene dokaze iz dokumena o operaciji, zvanoj Tevtonski mač, kao i Pjera Lavela, nacističkog simpatizera, koji je nasledio Bartua.

Američki prof. David Hogan pokušao je da opravda nacistički zločin u Marselju, svaljujući krivicu na ustaške i VMRO teroriste.

Teze o umešanosti nacista u atentat u Marselju iznosila je i francuska novinarka Zinevjeva Tabui.

Uz Sarajevski atentat i odgovornost za prvi svetski rat – atentat u Marselju bio je događaj o kome se u svetskoj istoriji najviše pisalo.

 JUGOSLOVENSKI ŠERLOK

Pored pomenutih autora treba skrenuti pažnju na Ričarda Hirša – Zločini koji su potresli svet, Jozefa Berštajna – Politika ubistava, Leonarda Gribla – Ruke terora, kao, na kraju, na jugoslovenske istraživače tog zločina, među kojima se posebno ističe Vladeta Milićević, šef jugoslovenskog monarho- obezbeđenja u knjizi Careubistvo u Marselju.

Tom knjigom o istrazi zločina koju je vodio sa svojim jugoslovenskim i francuskim kolegama, on ne iznosi ništa novo. Kako su mnogi primetili Milićević je čovek koji zna sve, lako otkriva i najčuvanije tajne, zna gde je i šta koji učesnik atentata večerao , ali ne primećuje ni najosnovnije činjenice koje su se desile u stvarnosti, kao što je, na primer, činjenica da je atantat izveo, ne nijedan izabrani ustaški terorista, nego član bugarske fašističke organizacije VMRO.

O sumnji da su Nemci bar posredovali u atentatu, nema ni slova. Kako bi i bilo kad ga je upravo Nacistička obaveštajna služba izvukla iz anonimnosti i skrenula pažnju na njegovu knjigu, koja je ustvari i napisana kao porečan odgovor na sumnje da je nemačka nacistička vrhuška umešana u atentat, kaže V.K. Volkov, autor dela Ubistvo kralja Aleksandra Hitlerova zavera.

Kralj-Aleksandar-u-Marseju

On misli isto o njemu kao i o Fricu Moglihu, autoru knjige Atentati koji su stvarali istoriju, u kojoj, između ostalog za Milićevića kaže:

On zna sve ustaške tajne. On je gotovo tačno znao za pripremanje atentata u Marselju. Taj Holms Šerlok, međutim, za razliku od pravog Šerloga na sceni se nikad ne pojavljuje na vreme da uhvati zločince za ruke i spreči ubistvo.

Terorističko ubistvo kralja Aleksanda i Luja Bartua jedna je od najvećih nacističkih provokacija između dva rata i mada postoji cela biblioteka knjiga o njemu, u kojima je posle objavljivanja tevtonskih dokumenata 1957. sve objašnjeno. Ali, među autorima postoje oštra razmimolaženja i različita mišljenja o učešću nemačke obaveštajne službe.Ona vuku konce iz tadašnje situacije u Francuskoj, u kojoj nekim fašiziranim krugovima i ličnostima u njoj nije ni bilo stalo da se otkrije prava istina.

Na to je posebno upozoravao američki publicista jugoslovenskog porekla Luj Adamić u članku Ko je ubio kralja Aleksandra, objavljenom 1936. godine. On je rekao da se ne čudi zašto je ubica pritiusnuo obarač, ali ga zbunjuje zašto mu je bilo dozvoljeno da ubije kralja, okrivljujući, naravno , francusku policiju, koja ga nije ni štitila, nego je čak pomogla atentatorima.

Francuska policija nije dozvolila da kralja štiti jugoslovensko obezbeđenje, kao što je odbila i predlog Skotland jadra. Odred motociklista koji je trebalo da prati kraljevu povorku otkazan je na vreme. Komesar tajne francuske policije Siteron odbio je da podnese izveštaj posle atentata, prebacivši krivicu na marseljsku policiju. Iz svega toga Adamić izvlači zaključak da je neko ili neka grupa ljudi u Parizu dozvolio da se izvrši atentat.

Bugarski emigrant Kosta Todorov, koji je došao u francuskui da se sretne sa svojim prijateljom Aleksandrom otišao je još dalje u svojim sumnjama o umešanosti neke strane sile u atentat. On je u svojim člancima postavljao vrlo neugodna pitanja francuskim istražnim organima za loše vođenje istrage, zataškavanje bitnih činjenica. Istraga nije otkrila u kojoj meri je francuska policija kriva za počinjene greške u obezbeđenju kao i čitav niz drugih podataka. Ona se čak nije dotakla ni pitanja iz kojih izvora su teroristi bili obavešteni o dobro čuvanom planu kraljevog boravka u Francuskoj, maršruti njegovog kretanja, o njegovom obezbeđenju, a napose da nije ni pominjano učešće VMRO u atentatu.

USTAŠE STOJE IZA ATENTATA – ZA SVE PRIHVATLJIV DOKAZ

Monarhistički krug srpskih političara, imajući od ranije i previše problema sa Hrvatskom seljačkom strankom, Pravašima, Frankovcima i novoformiranom prevratničko-terorističkom ustaškom oraganicacijom i njenim pokušajima atentata na kralja , prihvatio je rezultate preliminarne istrage kao korpust delikt, previdevši i nepobitnu činjenicu da je atentat izvršio član zloglasne terorističke organizacije VMRO: Vanča Georgijev, Šofer Vlado, Vlado Černozemski, Dimitrije Kerin, Suk, odnosno (na minhenskom pasošu nađenom kod ubijenog atentatora) Petar Keleman – poznati terorista koji je iza sebe imao na desetine sličnih razbojništava i bio poznat po većem broju imena i nadimaka.

Jugoslovenski Šerlok je morao da zna za organizaciju VMRO, koja je osnovana još krajem 19. veka u Bugarskoj za oslobođenje Makedonije od Turaka. Posle prvog svetskog rata postala je krvoločna teroristička organizacija, čije su terorističke akcije bile usmerene protiv Jugoslavije u cilju pripajanja Makedonije Bugarskoj. Proteravši komuniste iz svojih redova VMRO se fašizrala. Odigrala je značajnu ulogu u fašističkom prevratu u Bugarskoj 1925. godine . Na njenom čelu je bio poznti bugarski reakcionar Ivan ( Vančo) Mihajlov.

Na dan 20. aprila 1929. Mihalov i Pavelić su u Sofiji potpisali deklaraciju o zajedničkoj borbi protiv Jugoslavije, odnosno otcepljenju od nje Makedonije i Hrvatske.

Pavelić je u Sofiju doputavao sa svojim prijateljom Avgustom Perčecom, bivšim austrougarskim pukovnikom , iz Beča i Budimpešte, u kojima se povezao sa tamošnjim ustaškim pristalicama, uglavnom bivšim oficirima žute monarhije.

U to vreme VMRO je bila daleko organizovanija i disciplinovanija od ustaša. Imao je šta od njih Pavelić da nauči. Vanča Mihajlov je bio jedan od najpoznatijih terorista u Evropi. Iz Bugarske je prebegao u Nemačku. Čak je i Ivo Andrić, opunomoćeni ministar inostranih poslova Jugoslavije u Berlinu, uzalud 1939. pokušavao da ubedi odgovarajuća ministarstva Trećeg Rajha da ga iporuče Jugoslaviji. Uspio je tek da dobije obećanja odgovornih da će mu biti zabranjeno da iz Nemačke preduzima terorističke akcije protiv Jugoslavije.

Ovakvu procenu o učesnicima i organizaciji atentata prihvatili su i Milićević i državni organi Jugoslavije i pored činjenice da Milićevićevom policijskom kolegi – A. Migoroviću nije bilo dozvoljeno da ispituje ni učešće ustaša u Nemačkoj u organizovanju atentata, kao što nije u Italiji bilo dozvoljeno francuskim istražnim organima da ispitaju delatnost ustaške organizacije, a kamo li da se sastanu sa Pavelićom i Kvaternikom, o čemu je izveštaj sačinila italijanske policija.

Među jugoslovenske i čehoslovačke istoričare koji nisu bili skloni ulepšavanju nemačkog militarizma, spada i srpski naučnik Dušan Biber. Ali i on se, nažalost, pišući o atantatu,1964. godine, zadovoljio samo konstatacijom da je normalno bilo da se se za oganizaciju atentata sumnja na Nemačku.

Pred Savet Društva naroda Jugoslavija je odmah izašao sa tužbom protiv Italije i Mađarske.

Zaslepljena mržnjom protiv ustašgog terorističkog divljanja, čiji je glavni cilj bio rušenje novostvorene zajednice Južnih Slovena – Jugoslavije, a koji su pomagali i Italija i Mađarska i Austrija sve dok se i same nisu našle na udaru nadirućeg nacističkoig imperijalizma, jugoslovenski političari nisu ozbiljno shvatili ni veoma zapažen komentar Garvina, urednika londonskog lista Observer od 14. oktobra 1934., koji je pisao da su na sceni uporni pokušaji Nemačke da postavi klin između Italije i Jugoslavije i da Jugoslaviju u uvuče u svoju orbitu…Bez nove saradnje između Italije, Francuske i Jugoslavije … ne može se obezbediti nezavisnost Austrije, koja je ključ evropskog mira.

U popodnevnim časovima 9. oktobra stara luka Marsej svečano je izgledala, okićena francuskim i jugoslovenskim zastavama, koje su se vijorile na vetru, koji je posle snažne bure jenjavao. Na kejovima u savršenom poretku dremali su francuski moranari, određeni za počasnu stražu, koji su bili tu već nekoliko časova, jer je kralj Aleksandar, koji je trebalo da doplovi u Marselj na novom velikom jugoslovenskom razaraču Dubrovnik, kasnio.

Mase radoznalaca i zvaničnih ličnosti francuske, sa Luj Bartuom, ministrom inostranih poslova, Pjetrom – ministrom Ratne mornarice, generalom Žoržom – članom Ratnog saveta, koji je za vreme prvog svetskog rata bio načelnik štaba Solunskog fronta i kraljev saborac i prijatelj i drugim ličnostima, strpljiuvo su čekale. Kralj je kasnio upravo zbog te žestoke bure koja je besnela na Sredozemnom moru.

Kralju su njegovi saradnici predlagali da ide železnicom, kao i njegova supruga Marija. Međutim, Aleksandar je bio uporan da brodom Dubrovnik dođe u Marsej. Posetu Francuskoj kralj je hteo da simbolično započne iz Marselja, odakle je 1915. godine krenula francuska vojska u pomoć Srbiji. More se valjalo i kolebalo. Talasi su nosili i zanosili brod kao ljusku od oraha. Ni njegova nova admiralska uniforma nije ga mogla zaštiti od morske bolesti, koja ga je toliko iscrpela, da se po izlasku iz čamca na marsejsku obalu jedva držao na nogama.

I pored svečano ukrašenih ulica Marselja, među malobrojnom kraljevom svitom, u kojoj su bili ministar inostranih dela Jevtić i
ministar Dvora A. Dimitrijević… i francuskim zvaničnicima atmosfera je bila dosta sumorna, lišena radosti dugoočekivanog susreta francuskih i jugoslovenskih državnika, velikih ratnih i poratnih saveznika. Na njihovim licima ogledala se potištenost i nemir.

Nekoliko francuskih listova objavilo je informacije o mogućnosti atentata na srpskog kralja i francuskokog ministra. Atentat na kralja najavljivali su i antirežimski listovi u Jugoslaviji.

Kralj je raspolagao sa svim tim informacija, ali pri silasku s broda ipak je odbio da obuče pancir.

Počasni pozdravni govor, u kome je u kratkim crtama izneo zasluge srpskog kralja kako u toku pobedničkog rata, tako i u očuvanju mira u Evropi, u kojoj još uvek vlada nesloga i netrtpeljivost među pojedinim državama – održao je general Žorž, a zatim se svita uputila prema automobilima kojima je trebalo da krene u obilazak grada.

GRAĐANSKO I VOJNO OBRAZOVANJE – BRZ USPEH U KARIJERI

Srpski kralj Aleksandar Karađorđević imao je 46 godina. Zahvaljujući pređenom putu uspešnog vojskovođe u balkanskim ratovima kao i prvom svetskom ratu i solidnom obrazovanju u Peterburgu i Parizu, bio je u dobi pune političke zrelosti i kao takav je uvažavan na svetskoj političkoj sceni. Izbegli belogardejci iz sovjetske Rusije, od kojih je najveći broj našao utočište u Srbiji ( prvobitno oko 150 hiljada) u njemu su videli čak i budućeg ruskog cara.

Aleksandar je rođen na Cetinju 1888. godine, od majke Zorke, najstarije kćerke crnogorskog kralja Nikole. Na njegovo krštenje ruski car Aleksandar poslao je svoga predstavnika sa kumovskim darovima i imenom Aleksandar.

Zorka je ubrzo posle poroda umrla – u 26. godini, o čemu govori i pesma Razbolje se zorna Zorka sa Cetinja Crnogorka… Zorka je bila cvet Evrope, kako su je zvali mnogobroni udvrači s evropskih dvorova. Ona je, mada podosta starijeg, izabrala, tada izgnanika iz Serbije, kojom su vladali Obrenovići, kneza Petra Karađorđevića, Karađorđevog unuka. Umrla je sa neostvarenom željom da dođe u Beograd, u koji nikada nije kročila.

Aleksandar je prve godine detinjstva proveo s ocem u Ženevi sa sestrom Jelenom i starijim bratom Đorđem u Lozani gde je započeo školovanje. Petrovoj porodici u Lozani u trećoj godini života pridružio se rođak Pavle s dadiljom. Pavle je sin Petrovog brata kneza Arsena Karađorđevića i ruske knjeginje Aurore Demidove od San Donata.

Iste te godine ( 1896.) s ocem i bratom Aleksandar putuje u Rim na venčanje tetke Jelene s italijanskim predstolonaslednikom Emanuelom. Ta udaja Nikoline ćerke Jelene bila je kuriozitet za tradašnju svetsku žutu štampu. Jelena je bila izuzetno lepa i visoka, za razliku od njenog supruga, koji joj je bio jedva do ramena. Školske raspuste deca su rado provodila u lukzuznom dvoru i prekrasnim parkovima kod Jelene u Rimu.

U Italiji se Aleksandar razboleo od difterije, koja će mu ostaviti posledici na ceo život : kratkovidost i bolesti stomaka.

Knez Petar 1899. odvodi decu u Peterburg kod tetke Stane na imanje Znamenjia. Ona je, takođe, Nikolina kćerka, koja je udata za velikog kneza Patra Nikolajeviča, strica ruskog cara Nikolaja drugog, NJen muž će postati i zvanični staratelj Đorđa i Aleksandra. Na ruskom dvoru je i Nikolina kćerka Milica.

U Rusiji je Aleksandar proveo skoro šest godina, završivši školovanje u Juridistočkom liceju i Požeskom korpusu cara Aleksandra trećeg.

Uz solidno opšte i vojno obrazovanje, u Rusiji je mladi Karađorđević poprimio nešto od duha ruskog apsolutstičkog samodržavlja, tvrdili su kritičari njegove vladavine u Srbiji.

Posle zbacivanja s kraljevskog trona dinastije Obrenović, u Srbiji 1903. godine, za kralja je proglašen njegov otac Petar, koji je Srbiju uveo među najdemokratskije zemlje Evrope i u ekonomskom i svakom drugom civilizacijskom smislu znatno je preporodio.

Godine 1909, pošto se odrekao prestola njegov Stariji brat Đorđe, Aleksandar, je posle dugih nagovaranja oca i drugih srpskih dostojanstvenika, prihvatio da bude prestolonaslednik.

Međutim, on je i dalje čest gost u Peterburgu. S ocem i bratom prvog septembra 1911.prisustvuje venčanju sestre Jelene sa velikim ruskim knezom Jovanom Konstantinovičem, ličnim ađutantom cara Nikolaja drugog.

U prvom balkanskom ratu ( 1912.) protiv Turaka komandovao je Prvom srpskom armijom i učestovao u bitkama na Kumanovu i Bitolju. Zapravo njegova Prva armija je i dobila najsudbonosniju Kumanovsku bitku, koja u srpskoj istoriji slovi kao osveta za Kosovo, a po uspešnim strateškim potezima i veličini pobede srpske vojske nad brojčano mnogo jačom turskom armijom, ušla je u svetske udžbenike istorije.

Povodom ove pobede 20. novembra 1912. godine izdaje naredbu srpskoj vojsci da su pobedama na Kumanovu, Prilepu, Bakarnom guvnu i Bitolju osvetili Kosovo i oslobodili braću od petovekovnog turskog jarma

Avgusta 11. 1913. godine na belom konju ispred Prve armije, u pratnji vojvode, generala Petra Bojovića i pukovnika Petra Pešića ulazi u oslobođeni Beograd. LJubomir Davidović, predsednik beogradske opštine uz srdačne pozdrave i čestitke predaje mu zlatnu oslobodilačku sablju.

Kolike su za te veličantvene pobede zasluge budućeg srpskog regenta ne treba ni govoriti. O tome ubedljivo govore i same reči vojvode Mišića da je Aleksandar za celo vreme bitke držao sve njene konce u svojim rukama, ni za trenutak ne prepuštajući slučaju položaj nijednog bataljona. Koliko je bitka bila krvava i njeni gubici veliki, govori podatak da je od 65 oficira Sedmog kraljevog puka samo 12 ostalo u bici nepovređeno.

Prilikom izvođenja ma koje značajnije vojne akcije , Aleksandar je sebi postavljao pitanje šta bi u toj situaciji učinio njegov pradeda Karađorđe, od čije se vizuelne, idealizovane slike i fotografske kopije njegovog ruskog potreta nikada nije odvajao.On mu je bio uzor odvažnosti i hrabrosti koji je u svim životnim bitkama sledio.

Pojavio se pred nj im i ovde u Marselju, da odagna crne olblake slutnje koji su se nad njim nadvili.

kralj-aleksandar-karadjordjevic

REGENT U NAJTRAGIČNIJEM TRENUTKU ZA SRBIJU

U najtragičnijem i najtežem periodu za Srbiju, nešto pre Sarajevskog atentata i početka velikog rata, u kome je prvo napadnuta Srbija, – 1914. godine, pošto je stari kralj, zbog starosti i bolesti napustio presto, Aleksandar je proglašen princom regentom srpskog kraljevstva i počeo da upravlja zemljom Srbijom, izmučenom i vojno i ekonomski iscrpljenom u Balkanskim ratovima.

Prvo, na Vidovdan 1914. dogodio se sarajevski atentat Principa na austrijskog prestolonaslednika F.Ferdinanda, zbog čega je izbio Prvi svetski rat, odnosno napad Austrougarske i Nemačke na Srbiju.

Kao njen regent Aleksandar je komandant srpske vojske, koja je već 1914. na Ceru i Kolubari izvojevala dve najznačajnije pobede saveznika u ovom ratu i kralj je ponovo 15. decembra , odmah posle sjajnih pobeda na Suvoboru, Ovčaru i Kablaru, Rudniku i Kosmaju, kao vrhovni komandant, s ocem i bratom, svečano ušao u Beograd., u kome je u januaru 1915. očevim ukazom odlikovan ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena i ordenom Sv Andreje sa mačevima, a 12. januara u Vranjskoj banji u ime ruskog cara Nikolaja drugog, zaštinika svih Slovena, general Tatiščev predaje mu orden Sv Đorđa četvrtog reda.

U komunističkoim titovskom periodu u Jugoslaviji za ove pobede slava,
koju su i zaslužili, pripisana je njenim generalima, vojvodama Bojoviću, Stepi Stapanović, Putniku i Mišiću, dok se ime srpskog kralja nije smelo ni pomenuti i pored toga što je nelogično da je u tim slavnim pobedama srpske vojske kao i njeni generali, zaslužan i njen komandant. Ta nepravda nije , nažalost, ispravljena do današnjeg dana. U televizijskim serijalima o tim bitkama i odstupanju srpske vojske preko Albanije na Krf kao i o proboju Solunkog fronta njegovo se ime ne pominje.

Kralj Aleksandar je cenio i poštovao svakog svog vojnika, i zato su oni bili spremni da idu s njim u vatru i u vodu i da na frontu čine neumorno svakodnevna junaštva. U najdramatičnijim trenucima, bez obzira na umor i opasnost, nalazio je vremena da poseti i ohrabri ranjenike.

U povlačenju preko Albanije, mada iscrpljen i bolestan (operisan je u Prištini), pregovarao je danonoćno sa Francuzima o prebacivanju srpske vojske na Krf. Francuzi su zahtevali da ga hitno prebace u Pariz na lečenje, što je on odbio rečima da o tome mogu razgovarati kad poslednjeg njegovog vojnika evakuišu na Krf.

U Albaniji se susreće i sa Esad-pašom, koji mu pruža pomoć u odstupanju vojske kroz albanske gudure, izložene neprestanim šiptarskim napadima.

U junu 1917. francuskom generalu d, Eperu, predlaže otvaranje Solunskog fronta i zajedno s d,Eperom i vojvodom Stepanovićem obilazi front, gde se na licu mesta dogovaraju o proboju Solunskog fgronta, u kome učestvuje Druga srpska armija, dve francuske divizije i jedna kolonijalna divizija. Proboj Solunskog fronta ustvari je rešio sudbinu prvog svetskog rata, iz koga su izašli slavom ovenčani pobednici – srpski vojnici, oni koji su bili prvi napadnuti 1914. i koji su u toj godini izvojevali najveće pobede – na Ceru i Kolubari.

Kao kralj ujedinitelj Južnih Slovena Aleksandar drži sve konce stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca u svojim rukama i odbija predlog Nikole Pašića da se nova država, s obzirom na isključivo srpske zasluge za njeno stvaranje, zove Srbija. Taj kraljev predlog usvojen je na Konferenciji Jugoslovenskog odbora na čelu sa Trumbićem, koji je tražio da s država nazove Jugoslavija.

U Krsmanovićevoj kući, svom privremenom dvoru prvog decembra 1918., kralj je u prisustvu vojvode Mišića primio delegaciju iz Zagreba, koja mu je donela odluku Narodnog vijeća Hrvatske da se udružuje u jedinstvenu državu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je obuhvatala sav etnografski prostor Južnih Slovena, s kraljom Petrom, odnosno njegovim zamenikom – regentom na čelu. Prihvativši takvu odluku i Narodnog vijeća Slovenije, 24. decembra, – kralj Aleksandar istog dana objavljuje deklaraciju kojom se obznanjuje stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Uoči Božića ( 6. januara) 1919. godine kralj je objavio proklamaciju o jedinstvenoj kraljevini troimenog naroda, 24. februara potpisao je ukaz o sazivanju privremenog narodnog predstavništva. U novembu ga je Univerzitet u Kembridžu izabrao za počasnog doktora pravnih nauka, da bi već trećeg decembra učestvovao na mirovnoj konferenciji u Versaju, gde se u prisustvu Klemensa i Lojda DŽordža i podršku naučnika Mihaila Pupina zalagao za uspostavljanje pravednih granica nove države.

MIRIS ATENTATA OSEĆAO SE I U VAZDUHU

Dolaskom u Marselj, nad kojim su se nadvijali oblaci kobi, koja se ne samo na licima zvaničnika, nego i u vazduhu osećala, nije srpski kralj strepeo od najavljivanog atentata. Na njega je u Jugoslaviji bilo planirano nekoliko atentata.

Prvi je još na Vidovdan (28. juna) 1919. prilikom polaganja zakletve nad Ustavom pokušao da izvrši moler Spasoje Stejić, član komunističke organizacije Crveni teror. Kakvog tipa je bila ta organizacija, govori njeno ime. Nema sumnje da je bila povezana sa Lenjinovim teroristima, koji su harali svetom i koji su svojim paukovim mrežama ugušili veliko srce Rusije.

Zapravo V. I. Lenjin je, uz izdašnu pomoć od stotine miliona zlatnih dojč-maraka Rajha, za koje će on Nemačkoj isporučiti stotine tona ruskog zlata –okupio pod svoju komandu sav raspoloživi svetski lumpen- proleterijat, koji je dest godina sejao smrt diljem i širom Rusije. Uništio je i opustio Rusiju, pobio sve što je pokazivalo znake života – odnosno otpora, čak i najbliže svoje saradnike, među njima i one koji su crvenu revoluciju doveli do pobede, kao što je, na primer, Trocki, koga je njegova mafija ubila čak u Meksiku.

Turskoj je 1923. dao izdašnu pomoć, naročito u oružju, da ponovo otme od Grka Carigrad, dok je posebno bio kivan na Srbiju i njenog kralja, koji su pružili utočište Rusima – njegovim protivnicima.

Međutim, najbliži uspehu bio je atentat iz decembra 1933. godine, koji je u Zagrebu pokušao da izvrši ustaški terorista Oreb.

Oreb i njegov saučesnik ustaša Herenčić prebačeni su iz Italije u Austriju. Iz Celovca preko planine prešli granicu na skijama, ukrcali se u voz na prvoj železničkoj stanici i stigli u Zegreb, gde su uspostavili vezu i sa zagrebačkim ustašom Begovićem.

Prvog dana posete Zagrebu Oreb je na Jeličićevom trgu imao nameru da bombom izvrši atentat, ali zbog mnošta žena i dece među masama koje su došle da vide kralja, predomislio se, odlučivši da sutradan izvrši atentat u Zagrebačkom saboru.

Da li je bio izdan od svojih saučesnika , nije poznato, ali je uhapšen u hotelu gde je odseo. Kod njega su pronađeni pištolji nemačkih firmi Mauzer i Valter. Takvo isto oružje nađeno je kod uhapšenih atentatora u Marselju.

USTAŠE I NJIHOVA ZLOČINAČKA DELATNOST

Po stvaranju nove južnoslovenske države odmah su izbili u krupni plan nacionalni odnosi među njenim narodima, naročito odnosi između Srba i Hrvata, koji su vukli razdor još sa granice razdvajanja vizantijskog pravoslavlja od rimskog katoličantva.

Početkom 20-tog veka, videći u Srbiji moćnog partnera za oslobođenje balkanskih naroda od tuđinske vlasti, Hrvati, naročito njena omladini, tražili su razne moduse povezivanja sa Srbijom. Tako je između Srba iz Hrvatske, zvanim Prečanski Srbi, i Hrvata, u cilju zajedničkog oslobođenja od Austrougarske, 1905. godine došlo do stvaranja koalicije.

NJeno levo krilo se zalagalo za likvidaciju Imperije i udruživanje sa Srbima u zajedničku državu, dok je desno krilo tražilo samo širu nacionalnu autonomiju u sastavu Žute monarhije. Što su više rasle, posebno među mladim ljudima, takve oslobodilačke ideje i nicala nova udruženja Srba i Hrvata, pritisak austrijskog dvora bivao je sve jači i okrutniji. Dvor, koji je sejao seme mržnje između dva tako bliska naroda, istog porekla i jezika, imao je podršku hrvatskog plemstva, u kome je lako pronalazio spletkaroše i sejače razdora.

Takav je bio hrvatski Jevrej, licemer i dvoličnjak – Josip Frank, zloglasni zagrebački advokat, kako ga je zvao A. Šenoa. On je odigrao najnegativniju ulogu u odnosima ova dva naroda. Krajem 19. veka uspeo je da se ušunja i u tradicionalnu Hrvatsku partiju prava, koju su osnovali i vodili Slavko Kveternik i Ante Starčević, koju je pretvorio u Stranku čistog prava, koja će se boriti za stvaranje Velike Hrvatske, pripajanjem Bosne i Hercegoivine i, naravno, Srba iz Hrvatske, – u okvir Habzburške monarhije.

Za širernje antisrpskog šovinizma Frankovci nisu birali sredstva. Posebno su se okomili na hrvatsko-srpsku koaliciju i njenog vođu Frana Supila, vređajući ga, nazivajujći izdajnikom i srpskim agentom, čak ga i fizički napadajući. Organizovali su u zemlji i inostranstvu terorističke bande za ubistva istaknutih Srba.

Posle Frankove smrti, na njeno čelo je je 1911. godine došao glavom i bradom zloglasni Ante Pavelić, koji u prvom svetskom ratu,sa svojim istomišljenicima koji su većinom bili bivši austrougarski oficiri ili zagriženi omladinci iz frankove stranke Mlada Hrvatska – nije birao sredstva agitacije i terora da spreči stvaranje države Južnih Slovena. Trubili su po Evropi da hravtski narod nije za tu državu, pozivajući se pritom i na Hrvatsku seljačku partiju, koju je vodio Stjepan Radić.

Istina Stjepan Radić je demonstrirao protiv oktoisanja odozgo južnoslovenske države pod dinastijom Karađorđevića, a ne protiv same države. To su naročito pokazalo 1925. godine, kada se, ušavši u Vladu, odrekao od zahteva za njeno republičko uređenje.

Incident, bolje rečeno pokolj, koji se dogodio u Skupštini 19. juna 1928. godine. dovešće u teške razmirice odnose Srba i Hrvata u novoj državi. Poslanik Puniša Račić, zbog kolebljivog ponašanja Radića, započeo je repliku uvredljivom primedbom da Radić nije mentalno zdrav i da bi trebalo da ide u bolnicu da se leči.

Počele su da sipaju uvrede s jedne i s druge strane. Račić ne može da nastavi izlaganje, jer ga opoziconi poslanici prekidaju stalnim upadicama. Među njima, po drskosti i uvredama, ističe se poslanik Ivan Pernar, čiju zabranu istupanja zahteva Račić.

Stjepan Radić, oštro traži od presedavajućeg da Račiću zabrani istup, da ga udalji, rečima: Kaznite ga ili ću ga sam kazniti!.

Na ove reči Račić, neurotična ličnost, kojoj je inače malo trebalo da plane, pobesneo je i latio se pištolja, iz koga je prvim hicem pogodio Pernara.

Videvši da Račić vadi pištolj, poslanik Basarić skače na podium da ga razoruža, ali ga pogađa metak koji je, kako se kasnije saznalo, bio namenjen Svetozaru Pribićeviću (prevrtljivom vođi Prečanskih Srba u Hrvatskoj). Sledeća dva hica ispaljena su u Stjepana Radića. A onda je došao na red i njegov sinovac poslanik Pavle Radić, koji je pritrčao da zaštiti strica.

Ovaj nesrećni događaj, posle koga je pala vlada, još je više uzburkao odnose između vladajuće stranke i opozicije, koja je tražila raspuštanje Skupštine.

I zaista, šestog januara 1929. godine izvršen je državni prevrat. Ne videći izlaz iz krizne situacije kralj je ukinuo Ustav i raspustio Skupštinu, proglasivši Državu Srba, Hrvata i Slovenaca Kraljevinom Jugoslavije, podelivši je na devet oblasti, odnosno devet banovina.

Frankovci su objavili otvoreni rat srpskim monarhističkim krugovima, proglasivši ustaše Ustaničkom revolucinarnom organizacijom, čiji je cilj rušenje Kraljevine Jugoslavije i stvaranje Nezavisne hrvatske države. Za ostvarenje tih ciljeva, videli smo Pavelić se povezao sa bugarskom organizacijom VMRO, a u Italiji je našao pokrovitelja i finasijera svoje zločinačke delatnosti, čiju će ulogu kasnije preuzeti Treći Rajh.

Ustaše koje su u logorima u Italiji regrutovane za ustašku organizaciju podvrgavane su strogoj ideološkoj obradi i vaspitanju u duhu životinjske mržnje prema Srbima, Židovima i komuinistima
( Volkov)

.U Mađarskoj je otvoren jedan od najzloglasnijih ustaških logora na Janka pusti, čije je šef bio Pavelićev prijatelj Ivan Perčec,
koji je u Budimpešti imao razgranate veze sa mađarskom vojnom špijunažom.

NJegovi domaćini, koji su ga i finansirali, bili su oficiri mađarskog general -štaba kapetan Stefan Valer, načelnik obaveštajne službe za Jugoslaviju, kapetan Ištvan Martin i načelnik odelenja kontrašpijunaže, potpukovnik Deže Klar.

U mađarskoj je postojalo još nekoliko manjih ustaških logora, čiji je značaj neznatan. kao što je bio bez naročitog uticaja i ustaški logor u Zadru.

Podacima o svemu ovome raspolagala je jugoslovenska policija, jer je na vreme uspela da među ustaše ubaci svoga špijuna – Jelku Pogorelec, koja je bila Perčecov lični sekretar i njegova ljubavnica.

 

USTAŠE IZ JANKA PUSTE

Iz Janka puste u Jugoslaviju su ubacivani ustaški agenti i teroristi u Jugoslaviju, koji su ubili bivšeg jugoslovenskog ministra i poslanika Mirka Nejdojfera, minirali policijsku upravu u Koprivnici, u kojoj je poginuo policajac i oficir policije. NJene ustaške grupe postavljale su eksploziv u pograničnim jugoslovenskim vozovima.

Iz Janka puste krenuća ustaška trojka, na koju je pala kocka da izvrše atentat na kralja Aleksandra, put Marselja. Zapravo 24. septembra 1934. godine u mađarsku Veliku Kanjižu, gde su se nalazile ustaše iz Janka puste, Mijo Bzik, jedan od ustaških vođa, donio je naredbu Pavelića, da izabere trojicu ustaša za neki važan zadatak. Kocka je pala na M. Kralja, I. Rajića i Z. Pospišila, na trojku koja se nije odlikovala nikakvim posebnim kvalitetima.

M. Bzik im je u Budimpešti dao mađarske pasoše s izmišljenim imenima, i vozne karte do Ciriha, gde ih je čekao neki nepoznati mladić, za koga se ispostavilo da je ustaša Eugen Kvaternik, unuk poštenoga Pravaša Slavka Kvatrenika. Dok je Slavko Kvaternik bio projugoslovenski orijentisan, čak je i poginuo 1871. u pokušaju podizanja ustanka protiv Beča, unuk Eugen je bio zadrti pristalica Žute monarhije, u kojoj je dobio i čin pukovnika. U NDH je bio načelnik tajne policije i špijunaže.

Kvaternik im je pokazao Pavelićevu naredbu da bez pogovora moraju ispuniti sve obaveze iz postavljenog zadatka, o kome još nisu imali nikakve predodžbe. Upoznao ih je s četvrtim članom grupe – Georgijevim.

Uveče 29. sptembra grupa terorista – sada njih pet – krenula je brodom preko Ženevskog jezera i iskrcala se na francuskoj obali.
Da bi zametnuo tragove, Kvaternik je podelio grupu na dva dela. S Kraljom i Paspišilom iskrcao se u Tononu, a Rajić i Georgijev u Evianu.

Na različitim stanicama seli su isti voz, u kome im je dao čehoslčovačke pasoše s novim imenima. Kralj je bio Gusek, Pospišil – Novak, Rajić – Beneš, a Geogrijev – Suk. Izašli su vozom pre Pariza i u Pariz krenuli automobilom. Razdvojio ih je i u hotelima u Parizu gde ih je upoznao s nova dva lica.. Bili su to tobože muž i žena Jan i Marija Vudraček.

Za Jana im je Kvaternik rekao: Ovo je naš rukovodilac Petar.

Oko ovog para za vreme i posle istrage lomiće se koplja da se odgonetne ko su. Veliki broj istoričara je tvrdio da se radi lično o Paveliću, a jedan manji broj, među njima i naš Šerlok Milićević, tvrdio je da je u pitanju bračni par Stana i Antun Godina, Hrvati iz Sušaka, ustaše iz Čikaga, u kome je Antun bio i član Al-Kaponove mafije.
Mnoge radoznalce golicalo ko je zagonetna plavuša, čije ime u svojim kvazi romanima ne pominje ni A. Pavelić.

Zametanje tragova zamenom hotela i drugih mesta sastajanja, nastavlja se do besvesti, pa ponešto treba i preskočiti.

Šestog oktobra s Georgijevom i Kraljem Kvaternik je iz Pariza otputovao u Avinjon, zamenivši ponovo Georgijevu i Kralju pasoše, po kojima su se oni sad zvali:Petar Keleman i Maljni. Uz to im je dao karte grada, kompase i po 1500 franaka. Osmog oktobra tajanstveni Petar, Kvaternig, Georgijev i Kralj razgledaju Marselj, ulicu La Kanabjer, kojom će proći kraljeva svita, mesta na kojima će se zadržavati i druge detalji iz maršute, s kojom su se pre polaska detaljno upoznali. Pre polaska u Marselj zagonetna plavuša im je u hotelu Crna obala dala po dva pištolja i po jednu bombu Te večeri Kvaternik će se vratiti u Avinjon, odakle a će vozom otputovati u Švajcarsku.

Rajić i Pospišil, koje je Kvaternik ostavio u Avinjonu, bili su već izgubljeni putnici, koji nisu znali ni zašto su tu dovedeni ni šta dalje treba da čine. Sedmog i osmog oktobra čekali su, po dogovoru Kvaternika u Parizu, ali se on nije pojavio. Po dobijenim instrukcijama devetog oktobra uputili su se u Fontenblo, gde je trebalo da se sretnu s njim, ali, avaj, on je već bio odmaglio a oni ostavljeni na cedilu da se bez znanja jezika – kao dva slepca- snalaze kako znaju i umeju. Posle atentata bili su lak plen francuske policije.

Posle detaljnog razgledanja grada Georgijev i Kralj su se oko 14, časova izmešali za masom građana koja je očekivala kraljev dolazak

KOBNI DEVETI OKTOBAR

Kralj Aleksandar bio je svestan da se u Marselju može dogoditi atentat, i to ga nije obezvoljilo toliko, koliko marseljska pozornica na kojoj se našao, Zapravo, i čoveku sa manje tako gorkog životnog iskustva, lako je moglo zapeti za oko prosta činjenica da je obezbeđenje susreta na najvišem nivou dve izuzetno cenjene države bilo više nego loše organizovano.

Nije ni približno odgovaralo merama koje se predviđaju za takve prilike. Obezbeđenje je, naime, bilo povereno mesnoj policiji, koja se nedgovrno odnosila čak i prema obaveznim merama obezbeđenja.

Sagledavši situaciju, ministar kraljevog dvora general A. Dimitrijević, koji je upravo zbog kraljevog obezbeđenja i došao u Francusku bio je zaprepašten, i odmah je burno intervenisao kod predstavnika francuskog ministarstva unutrašnjih poslova, koji nisu pokazali želje ni volje da bilo šta preduzmu. Sover – prefekt marseljske policije, ubeđivao ga je, pak, da oni drže situaciju u svojim rukama, mada policajci motoristi koji je trebalo da budu glavni deo obezbeđenja, da prate automobile jugoslavenske i fransuske svite, nisu se ni pojavili u Marselju.

Ministar Dimitrijević posebno je bio zaprepašten kad je video automobile koji će voziti jugoslovenske i francuske zvaničnike. Bili su to neblindirani automobili s velikim prozorima, s dugom papučom ispod vrata, automobili koji su i zakonom bili zabranjeni u Francuskoj posle atentata na francuskog predsednika. Automobili su imali pokretan zadnji deo krova. Jednom rečju bili su vrlo pogodni za atentatore.

Obezbeđenje se sastojalo od policajaca , postavljenih duž ulice kojom je trebalo da prođe povorka, u rastojanju od detetak metara, okrenuti ka povorci, tako da nisu mogli da prate pokrete iz mase gledalaca, sa strane.

U prvi automobil seli su na zadnja sedišta kralj i Luj Bartu, a napred general Žorž. U drugi su seli Pjetri i ministar Jevtić, a u treći Dimitrijević i Sover.

ZAŠTO JE KRALJ ALEKSANDAR DOŠAO U FRANCUSKU

Već je delomično bilo govora o ulozi Francuske i Jugoslavije u očuvanju mira u Evropi. Red je da se kaže ponešto o razlozima kraljevog dolaska u Francusku, mada je već napred podosta rečeno o tome.

U novoj Evropi stvorenoj Versajskim ugovorom, koji su diktirale sile pobednice, stvorena je napeta međunarodna situacija, koja je od početka mirisala na ponovne sukobe između sila pobednica i pobeđenih – Nemačke, Austrije i Mađarske.

Slovo duha Versajskog ugovora i francuskog uticaja na jugoistoku Evrope činila je Mala Atanta, koju su sačinjavale Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka. NJenom stvaranju, naravno, najveći doprinos dao je kralj Aleksandar. Ona je bila, ne samo protu-teža nadiranju sovjetskog uticaja, nego i jačanju nove nemačke imperijalističke politike i italijanskim pokušajima da u savezu sa Mađarskom i Austrijom, ne samo ojača svoje pozicije, nego i da postane pretnja balkanskim narodima, pružajući i utočište balkanskim terorističkim organizacijama, posebno ustašama i finansirajući njihovu terorističku delatnost.

Kralj Aleksandar je povodom italijanskih rovarenja u pograničnim delovima Austrije nekoliko puta upozoravao italijanske vlasti da ostave Austriju na miru. U protivnom on će vojno interveniasti.

Da bi ojačao balkanske pozicije Aleksandar je, pored Male Atante, formirao i i Savez balkanskih država, u koji su, pored Jugoslavije i Rumunije, ušle Grčka i Turska.

Italija je uzvratila stvaranjem grupacije podunavskog bazena u koju su ušle Italija, Mađarska i Austrija. Protokol o tome potpisan je u Rimu 17. marta 1934.

Italija se, pak, s druge strane, osećala najviše ugrožena od ekspanzije namačkog imperijalizma, pa je radila i nogama i rukama da se približi Francuskoj. Međutim kočnica između toga saveza bio je kralj Aleksandar, odnosno kočnica između bilo kakvog dogovora Jugoslavije i Italije bili su ustaški teroristi, koji su uživali izdašnu pomoć i gostoprimstvo Italije.

Musolini je sa svoje strane bio spreman da popusti, da protera ustaše iz Italije i preko francuske diplomatije tražio je da Aleksandar na svom putu za Francusku poseti Rim. Iz tog razloga odbio je da se sastane sa Hitlerom, na čiju adresu je uputio niz pogrda. Musolini je shvatio da politika Nemačke, koja postaje pretedent na hegemoniju u centralnoj Evroli, koliko i Francusku, ugroža i Italiju.

Italija je učinila sve što je bilo u njenoj moći da se pridruži Bartuovoj Velikoj atanti – Društvu naroda. Zahvaljujući upornosti diplomatije 25. aprila u Milanu je sklopljen trgovinski ugovor između dve zemlje.

Luj Bartu je odlagao da dođe do realizacije političkog udruživanja, odnosno svoju zakazanu posetu Rimu dok se ne poprave odnosi između Italije i Jugoslavije, zapravo dok se u Parizu o tome ne dogovori s kraljem Aleksandrom.

Kralj Aleksandar je bio obavešten da će im se u Parizu pridružiti i Sovjetska delegacija, koja ima nameru da se dogovori sa silama Atante oko udruživanja Sovjetskog saveza u istočni evropski blok Društva naroda.

Dakle, od razgovora u Parizu, zapravo od Aleksandrove posete Francuskoj, mnogo se očekivalo i sve oči – i prijatelja i neprijatelja bile su uprte u susret čelnika Jugoslavije i Francuske i s nestrpljenjem se očekivao ishod njihovih dogovora.

GROM IZ VEDRA NEBA

Automobili su se kretali sredinom ulice između šina sporo, jedva četiri kilometra na sat, umesto predviđenih 2o km. Narod se tiskao,
šumio, bučao, mrmosio. Čuli su se poklici, čak i po koji zvižduk. Sav ovaj nemir, kao kroz napete strune, prenosio se u dušu Dimitrijevića, koji je sve to pažljivo pratio iz trećih kola.

Kad je povorka malo odmakla od mesta polaska, mase su se utišale, prestale da se pokreću. Čuo se samo topot konja žandarma koji su pratili povorku, što je i Dumitrijevića umirilo. Još samo pedesetak metar do Berze ,mislio je, i sve će lroći u najboljem redu.

A onda grom iz neba, koje beše počelo da se razvedrava. Iz gomile mase pored zgrade Berze, istrčao je čovek, jureći prem prvom automobilu. Policijski pukovnik Piole, pokušava da povrati konja koji je malo pretekao automobil. Konj se uznemireno propinje, što koristi čovek s pištoljom u ruci, uskače na papuču automoibila i puca u grudi kralja Aleksandra.

General Žorž koji je pokušao da zaštiti kralja pada na pod automobila, pokošen s četiri meta, dva u grudi i dva u ruke. Izrešetan je i policajac Gali, koji se bacio na atentatora.

Sve se ovo dogodilo za nekoliko sekundi, koliko je trebalo pukovniku Pioleu da povrati konja i udrcima sablje obori teroristu na zemlju, koga je posle toga razjarena masa udarala i gazila da ga je jedva policija otela i prenela u marseljsku prefekturu, gde će, ne dolazeći svesti, izdahnuti.

Istoga trenutka strašno zaprepašćenje izazvalo je još strašniji nered u francuskom obezbeđenju, koje je tuklo i nedužne građane koji su iz radoznalosti ili iz želje da pomognu unesrećenim prirtčalo automobilu. Poginulo ih je nekoliko, a čoveka koji je prvi pritrčao automobilu, isprebijana, odveli su u policiju.

Kralj Aleksandar je umro na licu mesta, izgovorivši samo, po tvrđenju ministra Jevtića, reči: Čuvajte mi Jugoslaviju.

kralj-aleksandar-marsej-atenta

Luj Bartu, koji je do prve bolnice prenešen u nesvesnom stanju, mada njegova rana na podlaktici nije bila opasna, umro je zbog nestručne medicinske intervencije na mestu ranjavanja. Zapravo njemu je neko, da li slučajno ili namerno, nikada se neće saznati, postavio zavoj ispod rane, kroz koju je izgubio mnogo krvi. I policajac Gali, teško ranjen, proživio je je još nekoliko meseci, dok se general Žorž uspešno oporavio i u učestvovao u drugom svetskom ratu kao jedan od vođa pokreta otpora…

Ovaj atentat bio je koban ne samo za kralja Aleksandra i ministra Bartua, nego i za Jugoslaviju i Francusku u prvom redu, a imao je teške posledice za mir u Evropi. U ligu Društva naroda ne samo da nisu stigli da se učlane Italija i Sovjetski savez, nego su postojeća Mala i Velika Atanta počele da se rasipaju. Hitlerovom nacističkom militarizmu vrata Evrope bila su širom, otvorena.

Italija će se vratiti svojoj staroj praksi podržavanja ustaških i drugih terorističkih organizacija, a Musolini će svog omalovažavanog prijatelja – Hitlera, s kojim se prvi put sastao i rastao, ne našavši s njim zajednički jezik, 14. juna 1934. u Veneciji na Hitlerovu inicijativu, koji je, osećajući da će se zbog stvaranja velikog antinemačkog saveza u Evroli, Nemačka naći u potpunoj izolaciji –požurio da ubedi fašističku italijansku vladu da sklope svoj fašistički pakt , iz nužde, prigrliti.

Zapravo njihov susret u Veneciji bio je čak pomalo i komičan;
Musolini je pred Hitlera izašao u svojoj gizdavoj rimskoj uniformi, u kojoj se šepurio kao paun, dok je Hitler poskakivao oko njega u kratkom ofucanom mantilu. Hitler ga je pozdravio starim rimskim pozdravom: Ave , imperatore!, našto jer Duče odgovorio: Ave, imitatore!

Balkanske zemlje: Jugoslavija, Bugarska i Rumunija, takođe će započeti da vežu svoje poličke i ekonomske interese za Nemačku.

DOKUMENTA OPERACIJE TEVTONSKI MAČ O ATENTATU

Suđenje atentatorima u Eks-An-Provansi, po svedočenju mnogih evropskih listova bilo je skandalozno. Odbrana je angažovala
najrekcionarnije advokate u Evropi, koji su, zahvaljujući tužiocima koji se ni najmanje nisu trudili da iznesu odgovarajuće dokaze, manipulisali celim sudskim procesom. Mada su učesnici atentata osuđeni na doživotnu robiju, koju, naravno, neće odrobijati, sud se nije bavio bitnim činjenicama kao što su činjenice ko je organizovao atentat, ko ga je izvršio, umešanost stranih sila u atentat itd.

Na ova pitanja ni optužbi ni odbrani ni svedocima nije dozvoljeno da daju nikakva objašnjenja. Ni istražni organi nisu bili u boljem položaju. Ako su takvi materijali i postojali, oni su očigledno svesno bili izvučeni iz istražnih akata. U policijskim dosijeima ostale su ogromnbe «bele mrlje» , pisao je Londonski Tajms 1936. god.

Proći će mnogo, čak i posleratnih, godina da se počne odmotavati klupko velikog međunarodnog terorističkog skandala. Nemački list Nojes Dojčland 23. maja 1957. godine objavio je članak koji je razgolitio političku pozadinu marseljskog atentata na kralja Aleksandra i Luja Bartua. U članku su iznesene tvrdnje da je atentat organizovao, tada kapetan, a sad general NATO pakta – Hans Špajdel, pomoćnik nemačkog vojnog atašea u Parizu.

Zapadno nemačka štampa odmah je demantovala istinitost ove informacije, a i u inostranim političkim krugovima primljena je sa skepticizmom. Pojavile su se tvrdnje da Istočna Nemačka želi da diskredituje Špajdela – generala NATO.

Međutim, Biro za štampu DR Nemačke 18. jula organizuje međunarodnu konferenciju za štampu, na kojoj eminentni nemački istoričari iznose detaljne podatke o organizovanju atentata. Na kraju pokazuju i sačuvane originalne prepiske Geringa i Špajdela.

Geringovo pismo od prvog septembra 1934. Špajdelu glasilo je:

U prilogu Vam šaljem dva naređenja firera i rajskancelara u vezi sa operacijom «Tevtonski mač» i instrukcije koje je razradio istraživački biro mog ministarstva za njeno ostvarenje. Odmah po upoznavanju s naređenjem pismo uništiti. O izvršenju obavestiti.

Iz Pariza trećeg oktobra kapetan Špajdel odgovara.

Gospodine generale,
Dozvolite da Vas obavestim da je u skladu sa Vašim naređenjima priprema operacije «Tevtonski mač» već završena.

Ja sam sa gospodinom Vančom Miajlovom poodrobno razmotrio sve raspoložive mogućnosti. Rešili smo da operaciju izvršimo u Marselju. Tamo će se sresti oba lica koja nas interesuju. «Vlado Šofer» je spreman.

Treće pismo datirano prvog oktobra uputio je Špajdelu njegov poverljivi čovek Hans Hak, koji mu piše:

...Zvanična svečanost u vezi državne posete biće u Parizu. Na doček u Marselj poći će Bartu i general Žorž..
Prema dekretu koji je potpisao predsednik Lebren odgovornost za održavanje reda i mira naložena je Surte nasionalu i to baš generalnom nadzorniku Sisteronu…

Posle prvog dela ceremonijala Aleksandar i njegovi saputnici Bartu i Žorž krenuće otvorenim automobilom iz Stare luke prema Prefekturi.

Prilikom kretanja po gradu, automobil će proći glavnom ulicom Marselja La Kanabjer i ulicom Sen Fenerol. Pred Prefekturom biće svečani ceremonijal. Aleksandra će pozdraviti narod. Trg ispred Prefekture i ulice Sen Fereol biće zakrečeni gomilama ljudi. Put kretanja svite biće podeljen na dva dela za čije će obezbeđenje biti korišćeno samo 1300 ljudi.

Ukoliko se svečana povorka bude kretala polako, obezbeđenje sa deonice kojom je već prošao automobil prebacivaće se napred za obezbeđenje sledećih deonica.

Vojske za očuvanje reda neće biti. Prema rečima De Laforkada oružana pratnja motociklista koja je bila predviđena, biće ukinuta.

Dakle, nije potreban komentar o umešanosti francuskih snaga obezbeđenja u atentat, kao i drugih odgovornih ljudi iz Pariza. A iz pisama se da zaključiti da su neodržive tvrdnj Volkova i drugih istoričara da je cilj atentata bio samo ubivstvo Luja Bartua, a ne Aleksandra. Naprotiv, u svom govorima o atentatu pominje se samo kralj Aleksandar. Tek u Špajdelom odgovoru Geringu kaže se: oba lica koja nas intersuju.

Značajnu u ulogu u stvaranju atmosfere za atentat odigrao je i dr Alferd Rozenberg, koji je za vreme Hitlerovog tamnovanja posle pivskog puča u Minhenu 1923. godine, po njegovom opunomoćenju, bio i predsednik Nacional-socijalističke partije. Istina, brzo su ga istisli s položaja drugog čoveka u Nemačkoj :Gering. Hes, Gebels, Himler i drugi, ali on se čvrsto uzdao u Hitlera da ćemu dati da vodi spoljnu politiku zemlje. On je bio jedan od ideologa nacizma i antisemitizma, o čemu je objavio knjigu koja je izašla u milionskom tiražu – Mit dvadesetog veka. Međutim značajniji od njegove knjige, za koju se misli da je nikad niko nije pročitao do kraja, jeste njegov dnevnik, iz koga se vidi kako je bujao i divljao nemački nacionalizam i fašizam.

Krajem 1933. godine buknuo je spor između Rozenberga iz novostvorenog Ribentropovog biroa i Najrata, ministra MUN upravo zbog politike prema Jugoslaviji. Zapravo Rozenberg, koji je podržavao ustaše u Nemačkoj i finasirao njihove novine smatrao je da Jugoslaviju treba sasvim slomiti, jer će ona u budućem ratu opet biti nemački protivnik, dok su njegovi protivnici , čak i Gering, koji je početkom 1934. godine u Beogradu potpisao trgovinski sporazum s jugoslovenskom vladom – smatrali su da Jugoslaviju treba pridobiti za svoje interese.

Špajdel, pak, koji je direktno stajao iz atentata bio je ogorčeni neprijatelj države koja je Nemačkoj u prvom svetskom ratu, probojem Solunskog fronta zadala smrtni udarac. U drugom svetskom ratu Špajdel je pokazao pravo lice velikog licemera i zločonca. Na frontovima u Sovjetskom savezu trupe kojima je komadovao spaljivale su cele gradove i sela sa živim ljudima. Po njemu je ta strategija i nazvana „spržena zemlja“. Na desetine hiljada ljudi zakopavano je do pasa u zemlju i spaljivano, kakav je bio slučaj sa celim Minskom i okolinom u Belorusiji.

Međutim, kada je shvatio da njegov Firer gubi rat zajedno s maršalom Romelom i drugim oficirima učestvuje u zaveri protiv njega, ali kad je video da zavera neće proći , odlučuje se na sramnu izdaju Romela i svojih drugova, rezonujući: „Bolje i u zatvor nego pod zemlju.“ Kad su se zapadni saveznici približili Berlinu, bojeći se da ne padne u ruke Sovjetima, Špajdel beži iz zatvora i preda je im se.

Ubrzo po završetku rata uz pomoć zapadnik saveznika general Špadijel osniva novu nemačku vojsku – Bundesfer, a potom već pedesetih godina postaje i general NATO pakta. Zadivljujuća karijera prevejanog kriminalca i zločinca, čak uz pomoć onih protiv kojih je ratovao.

Drugi zločinac, na većem položaju od njega, odmah do Hitlera – general Herman Gering otišao je još dalje u svojoj prljavoj savesti u drugom činu operacije Tevtonski mač. On u ime Hitlera – kao glavnokomandujućeg oružanih snaga trećeg Rajha, dolazi na sahranu kralja Alksandra u Beograd i na njegov odar polaže lovorov venac ukrašeni zlatnim nitima i cveće. Na traci na vencu isticao se zlatni natpis:
SVOM BIVŠEM JUNAČKOM PROTIVNIKU S DUBOKOM TUGOM –Nemačke oružane snage.

Veliki posao kralja Aleksandra i Luja Bartua na ujedinjenju Evrope i stvaranju velikog pakta za obezbeđenje njenog mira i na njenim zapadnim i na istočnim granicama, ubistvom U Marselju ova dva čoveka, raspršio se kao mehur od sapunice.

 

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: