100 godina od sarajevskog atentata (1): Principovi hici označili samo početak najvećeg svetskog krvoprolića u istorijI

U narednih nekoliko nedelja čitaoci sajta Slobodna Hercegovina imaće priliku da iz pera mr Tomislava Šipovca, pročitaju mnoge znane i neznane detalje o sarajevskom atentatu, genezu stvaranja Mlade Bosne, kao i analizu tadašnjih globalnih prilika

princip

Ekskluzivno za Slobodnu Hercegovinu 
piše: Tomislav Šipovac

Gavrila Principa Večitog Atentatora prvi put sam sreo u Kosovu polju na Vidovdan 1389. godine. Bio je sav u krvi, sasečen sabljama, bez jedne ruke, na izdisaju.
Pre nego mu zaklopih oči, taj neustrašivi mi reče: „Pođi u Obljaj i kaži mojoj majci da poginuh uz Miloša”.
Na tom krvavom razbojištu uz njega ležaše još jedan junak na oizdisaju po imenu Damjan Jugović, dete još, sa nepunih osamnaest godina… Ruka odsečena, na njoj burma pozlaćena, da se po njoj pozna: alem kamen u burmi svetlijaše kao da me pozivaše da je iz krvi iznesem. (S rukom njegovom) poleteh na Obljaj, pa onda za Zvečan, gde kukaše majka Jugovića i snaha joj, ljuba Damjanova…

Sa Principom se sretoh u mom drugom, a njegovom sedmom životu kada u Bosnu dođe Omer-paša Latas, na koga ukresa iz svoje šišane. U ovom životu kad se mladići iz Bosne i Hercegovine odlučiše da izvedu atentat na carevića Franju Ferdinanda, ponovo nas združi sudbina. Ali on vazda umire u mlado doba… Oni koje bogovi vole, umiru mladi.

Ovako počinje svoju pripovest gavran – svedok tragičnih zbivanja na Vidovdan 1914. u Sarajevu u romanu Radovana Ždrala „Princip”, vežući lik tragičnog patriote Gavrila Principa za nebesko srpsko carstvo kosovskih junaka, koje je u vekovima srpskog ropstva posle Kosovskog boja nadahnjivalo patriotizmom i junaštvom srpski rod u neprestanoj borbi za svoje oslobođenje od tirjanstva, ne mareći u tom pregalaštvu za žrtve.
Zar o tome ubedljivo ne govore podvizi Karađorđevih junaka kao što su Stevan Sinđelić, hajduk Veljko i drugi, koje, valjda se niko ne bi pravio toliko lud da ih nazove teroristima, kao što danas politički hoštapleri upravo iz onih redova Evrope koji su izazvali Prvi svetski rat, nazivaju omladinsku organizaciju Mlada Bosna, čiji su patriote izvršile sarajevski atentat na Ferdinanda.
Dakle, sudbinu još golobradog srpskog junaka Principa nije bez dubokog rezona Ždrale vezao za Damjana, njegovu desnu ruku i gavrana, koji iz krvi kosovskih junaka uzima Damjanovu ruku i nosi je njegovoj majci u Kruševac. U trećem životu taj isti gavran sa đubrišta pokraj terezinske tamnice u kojoj se u gnoju raspada još nestasali dečak – Princip – gavran uzima odsečenu Principovu ruku i nosi je njegovoj majci u Obljaj.
Gavranovi su krunski svedoci zbivanja i u epskoj pesmi Boška Guzine „Atentat”, kao u Boju na Mišaru i u mnogim drugim srpskim epskim pesmama, kao da su te ptice glasonoše zla, bolećivo, posebnim nitima čuvstva vezane za izmučene srpske duše. To zna i stari Franc, koji traži od svojih potčinjenih da ih pohvataju:

Ko uhvati dva vrana gavrana,
Poslaću ga jugu na Balkana.
Tamo mi je zemlja odalica,
Neka na njoj bude poglavica,
Nek postavlja po ćeifu vladu
I ubija Slovenima nadu.
Neka ljubi slovenkinje seje
I nek širi germanske ideje.
Nek zavađa narod na partije
I izvozi zlato za hartije...

Ovi stihovi ubedljivo govore o osvajačkim namerama bečke monarhije prema slovenskom jugu, odnosno srpskim prostorima, pored već pomenute simvolike o odnosima gavranova prema srpskom usudu, koji su postali nerazdvojni psiho-fakti u okosnici tragičnog srpskog patriotizma, utemeljeni u njihovoj krvi i rasi i ubedljivije od svih istorijskih i neistorijskih činjenica govore o patritizmu revolucinara Mlade Bosne. To je jedna nepobitna dimenzija njihovog patriotskog čina. Druga je, pak, robovski položaj srbskog naroda U BiH pod austrougarskom okupacijom.

Ferdinand i Kajzer kuju ratni plan protiv Srbije

Ova dva fakta i bez onog trećeg, za koji se tada kao i danas znalo – da su Ferdinand i njegov rođak Viljem Kajzer, ne samo bili zagovarači rata protiv Srbije, nego su imali i do u tančine razrađene vojne planove za napad na Srbiju, čiji je prolog upravo bio vojni manevar na njenim granicama na Vidovdan 1914.
Njih dvojica su se kao strastveni lovci na sve živo što se po zemlji kreće sastajali u Ferdinandovom dvorcu u Konopištu, u kome se i danas nalazi orgoman muzej Ferdinandovog oružja. Takmičili su se u lovu na zverad svih vrsta. Po evidenciji svoga sekretara, Kajzer je ubio 445 hiljada životinja, od toga šest hiljada jelena, sedam hiljada srndaća, četrdeset hiljada fazana, trideset hiljada jarebica, osamdesetosam hiljada zečeva, stopetnaest hiljada pataka, dva lava i jednog tigra (u Indiji). Ferdinand je tvrdio da ga je u svemu pretekao, našto se jednom prilikom na njega Kajzer Viljem grdno naljutio.
Međutim, kada bi sa lovačkih priča prešli na nezaobilaznu omiljenu temu o ratnom pohodu na Srbiju, zaboravljali bi sve nesuglasice. Ne samo da su u mašti kovali ratne planove, nego su i njihovi štabovi neumorno radili oko usaglašavanja strateških vojnih poteza i pripremanja potrebne ratne dokumentacije. U General-štab Austrugarske, koji je njegov stric Car Franjo već odavno bio ispustio iz ruku, Ferdinand je doveo ambicioznog Konrada fon Hencerdorfa i još desetak vojnih stručnjaka najvećeg ranga.
Planovi su tajno pripremani. Pre završnog čina o tome ništa nije smeo da sazna njegov stric, koji je u starosti postao lukaviji i oprezniji na ratne izazove.
Car Franc Jozef i sam je priželjkivao da se dočepa Srbije, odvoji je od ruskog uticaja i preko nje krene u istočna osvajanja put Carigrada, ali nije bio ubeđen da će u Nemcima na čelu sa kajzerom, koga je smatrao velikim kolebljivcem i čovekom koji nije od reči, imati poouzdanoga svaznika. Znao je da Viljem drugi pati od depresije u kojoj ponekad zapada i u grozničava, histerična stanja, koja ne može konrtrolisati. a uz to je sve više verovao, naročito posle balkanskih ratova, u kojima je Srbija ispoljila izuzetnu vojnu silu i neočekivane ratne uspehe, da Srbiju treba pridobiti na drugačiji način.
Sdruge strane, car se nije mogao osloniti ni na svoga sinovca, koga nije cenio ni kao čoveka ni kao vojnika. Uostalom, nikada mu nije oprostio ženidbu sa češkom vojvotkiknjom Sofijom Hoenberg. Da se pitao, da nije zapravo odlučio carski protokol o nasleđivanju, car nikada ne bi izabrao svog sinovca za naslednika, jer su mu njegova gorljivost, inat i brzopletost u svemu bili nepodnošljivi. Često je zapadao u bes koji nije mogao da savlada, što je zadavalo posebne probleme njegovoj supruzi, koja se bojala za njegovo zdravlje. Njegovo stanje razdražljivosti i napetosti posebno je izazivao odnos strica prema njemu. Zapravo car Franjo, posle, još do danas nerasvetljenog ubistva sina Rudolfa i njegove supruge, nije mogao da ga prizna za svog naslednika.
Franca Ferdinanda stričevo nipodaštavanje kao naslednika nije iritiralo, Priznao ga stric ili ne priznao, on je zvanični naslednik i doći će uskoro vreme, mislio je, kada će car Franc Jozef morati da mu ustupi presto. Međutim, mučile su ga druge činjeniuce. Car se zarekao i javno obelodanio da nikada njegovo troje dece neće steći naznake carskog plemstva. Padajući u bes zbog toga, zaklinjao se supruzi lepoj Sofiji, da će to on, a nada se uskoro, čim se dočepa prestola, izmeniti milom ili silom.
Istina, starom Jozefu moglo bi pasti napamet da izmeni protokol habzburgovske dinastije, star 800 godina, i da svog brata Karla dovede na presto. Ali, to se ne može dogoditi, jer on preko vojnog Štaba, a sad i u sprezi sa kajzerom drži konce u svojim rukama.
Germanima, čiji je natalitet bio izuzeno izražen, postalo je pretesno u Nemačkoj i oni su se daleko više od drugih moćnih dinastija u Evropi, pripremali za izmenu toga stanja, za novu raspodelu svetskih kolonijalnih dobara. U tom smislu posebno se isticala nemačka krupska industrija, koja je proizvodila dalekometne topove i drugo teško oružje za vojne potrebe.

Kako i zašto napasti Srbiju

Početkom 1914. Konrad fon Hencerdorf je podnio izveštaj caru Frnacu o pripremama u vojnom štabu Austrije, koje su već bile usaglašene sa nemačkim generalštabom na čelu sa maršalom Molotkeom o preventivnom ratu protiv Srbije, Okupacijom Srbije i Crne Gore, u prvom redu, sprečilo bi se da Srbija ne postane državna matica oko koje bi se okupili Južni Sloveni. Preko nje bi se kontrolisala Rumunija, Bugarska, Grčka i Albanija i obezbedili uslovi za prodiranje na Istok, u čemu leži budućnost monarhije.

konrad 1

Konrad fon Hencerdor

Prisajedinjenje Bosne i Hercegovine žutoj monarhiji, po Ferdinandu trebalo je da se izvrši u korist Hrvatske koja bi s njom i Dalmacijom postala protuteža mađarskom uticaju u monarhiji. Zbog toga su neki istoričari tvrdili da Ferdinat pod ženinim, češkim uticajem želi da slovenizira monarhiju. Od te ideje, po kojoj bi jedna trilaterarna jedinica u Monarhiji obuhvatala BiH, Hrvatsku, Dalmaciju i Kranjsku, Ferdinand je odustao 1906. godine kada je, umesto bolestnog strica učestovao na pomorskim manervima u Dalmaciji. Tom prilikom u Trebinju i Dubrovniku, umesto proklamovane dobrodošlice, dočekale su ga demostracije neprijateljski rspoloženog naroda. Za te demostracije optužen je hrvatski revolucionar Frano Supilo, koji je još kao četrnaestogodišnjak bio organizator demonstracija u Dalmacije prilikom posete princa Rudolfa.
Bilo je to vreme kada su revoucionarni omladinci iz Srbije i Hrvatske pokušavali da vekovima stvaranu i nagomilanu mržnju između Srba i Hrvata preokrenu u prijateljsko razumevanje, koje i jedne i druge može izvući iz kaljuge u koju su ih gurnule velike sile. Osnivaju se zajedničke organiuzacije, u prvom redu, parlamentarne, pa onda i nezavisne.
Slovenski jug, nastao je još 1903. godine, sačinjavali su srbski, hrvatski i slovenački članovi. U mostarskoj Gimnaziji 1904. godine osnivaju se tajna revolucionarna društva. U njima aktivno sudeluju Dimitrije Mitrinović, Bogdan Žerajić, Vladimir Gaćinović, Pero Slijepčević, Ljubo Mijatović, Špiro Soldo, Dragutin Mras, Ivo Andrić, Gavrilo Princip, Danilo Ilić i drugi. Mitrinović osniva kulturno ujmetničko društvo Matica, a B. Žerajić društvo Sloboda. Delatnost ovih društava prenosi se ubrzo u Sarajevo.
U Čehoslovačkoj 1908. godine ujedinjuju se hrvatski naprednjački Val i srpska Zora u jugoslovensko udruženje. I u društvu Narodno ujedinjenje u Beogradu članovi su Jugosloveni – Srbi i Hrvati.
U vezi s tim Paja Mitrović u u bečkoj Zori piše:
Do sada su Srbohrvati doista vidjeli u Srbiji srpskohrvatski i jugoslovenski Pijemont, oko koga treba da se ujedine.

U toku i posle Balkanskih ratova naročito je oživela aktivnost te vrste. Veliki broj Hrvata i Slovenaca dolazi u Srbiju u svrhu razvijanja saradnje i prijateljstva.

Kao posledica aneksione krize u Beogradu 1911. nastaje i društvo Ujedinjenje ili smrt, koje je, takođe, projugoslovensko i koje je ponajmanje terorističko, što mu danas evropljani pripisuju. Revolucionarni program udruženja i njegovu taktiku borbe inicirao je Kongres Socijaldemokrata, održan u Ljubljani 1910. godine
Po mnogim istoričarima iz toga Ujedinjenja proizašla je organizacija Mlada Bosna, što je apsolutno neistinito. Mlada Bosna je autohtono društvo, proizašlo iz revolucionarih ideja druge generacije Nevesinjske puške, kako je sebe nazivao krug intelektualaca u Mostaru na čelu sa Dučićem, Šantićem, Šolom, Gaćinović, Mitrinovićem, Ilićem i braćom Ćorović.
U isto vreme u Sarajevu srpski i hrvatski omladinci – učenici osnivaju Srpsko-hrvatsku naprednu organizaciju, koja je ilegalnog karaktera, a njen prvi predsednik je budući nobelovac – Ivo Andrić. Organizacija je delovala po revolucionarnom programu Dimitrija Mitranovića, a na nju su znatno uticali članovi Jukićeve organizacije i Slovenci Jovan Endliher i Janša Novak, vođe slovenskog Preporoda.

jovan_skerlic

Veliki uticaj na jugoslovensku omladinu imao je Jovan Skerlić

Još pre svih ovih pomenutih udruženja pokrenut je srpski časopis Bosanska vila, koji će izlaziti u okviru velikog narodnog društva „Prosvjeta”, „Sloga”, takođe u Sarajevu, „Gusle” u Mostaru, „Njeguš” u Tuzli i druga. U njima su aktivno sarađivali i bili njihovi urednici Patar Kočić, Aleksa Šantić, Veljko Petrović… Kao narodni tribuni i prosvetari naročito su se isticali braća Grđići: Vasilj, Luka i Šćepan. Vasilj je imao hrabrosti da sa javne govornice u Zemaljskoj vladi u Sarajevu podvikne najvećem srbomrscu generalu Oskaru Potjoreku:

Žari, pali udbinjski dizdare
Dok i tvojoj kluli reda dođe!

Poseban uticaj na revolucionarnu jugoslovensku omladine imali naši velikani: Jovan Skerlić, Jovan Cvijić i Juraj Štrosmajer.
Ako se ima u vidu da je Mihailo Obrenović bio glavni stub oko koga se okupljala revolucionarna omladina celog Balkana i da je nezvanično i zvanično bio predsednik revolucionarne omladine Balkana, nije teško pretpostaviti sa kojih izvora su pili vodu mladi jugoslovenski revolucionari, u prvom redu dvojica najistaknutijih – Mitrinović i Gaćinović. Njihovim idejama napajali su se i direktni izvršioci atentata na Ferdinanda u Sarajevu, čija je organizacija Mlada Bosna bila strogo projugoslovenska.

Nastaviće se…

 

O autoru
  1. SH Reply

    TOMISLAV ŠIPOVAC
    magistar filozofije, rođen je 1936. godine u Nevesinju.

    Objavio je knjige pjesama:
    Intonacije, Svjetlost, Sarajevo (1959)
    Kovnica magneta, Veselin Masleša, Sarajevo (1966)
    Brodarica vila, Veselin Masleša, Sarajevo (1972)
    Pesme za Olju, Svjetlost, Sarajevo (1974)
    Na četiri vetra, Veselin Masleša, Sarajevo (1976)
    Odgovaranje smrti, Veselin Masleša, Sarajevo (1989)
    Alejeva kometa, Unireks, Nikšić (1994)
    knjiga pripovjedaka: Mit o Maksimu, Svjetlost, Sarajevo (1968)
    roman: Nevesinjska puška, Veselin Masleša, Sarajevo (1971), objavljivan u više izdanja,
    roman: 1992, Unireks, Nikšić (1996)
    knjige prevoda: Pesme Ane Ahmetove “LJubavna Rusija” (1989), pesme Vladimira Visodskog “Hod po raspetom nervu” (1990),
    niz eseja i studija iz oblasti kulture, estetike i književnosti.
    – Zbirka poezije : Vrata Ararata” edicija “Luk i Lira”, Štampar Makarije, Beograd i udruženje “Šipovci”, Nevesinje (2014)

Ostavite komentar

Close
Molimo Vas da podržite naš sajt
Ако Вам се свиђа сајт молимо Вас да кликнете на неку од следећих опција и да помогнете сајту да постане бољи.
error: